Рођен сам 28.05.1980. године у Новом Саду, где сам и провео досадашње 34 године живота. Дали су ми име Богдан, са жељом мог оца и молитвом да живим животом као да сам овом свету од Бога дат. Међутим, живот ми је текао другачије и након развода мојих родитеља, у мојој 5. години, мајка ме је прозвала „Мишко”, а улица, на којој сам затим одрастао, знала ме је под надимком „Камени”. Сад кад размишљам, као да су то била имена која су испророковала ток мог живота, а уједно и одражавала мој, склон крајностима и изразитом екстремизму и фанатизму карактер, јер заиста сам спознао и „плишану” и „сурову” страну живота, потпуно бивајући препуштен лудачком цепању између тих двеју струја у сваком човеку. Главно је да ме је ђаво читавог живота „водио жедног преко воде”, а ја то нисам увиђао сматрајући себе најисправнијим верником најправилнијег схватања хришћанске вере, а заправо лутајући од немила до недрага, од лудила до утопије, од цркве до улице, по најразличитијим протестантским сектама, кршећи се по овом мрачном свету већим делом свог осиромашеног и површног живота, утопљен у дрогу, агоније, снове и илузије, страхове, па чак и крајње и неописиве чежње за смрћу, као што рече мудрост: „Који мене одбаце, у смрт се заљубе”.
Већ од 13. године ушао сам у пакао дроге, 3 пута сам био на „метадонском програму” (сваки пут по годину дана, сва три пута на максималној дози од 300 капи дневно уз додатну монструозну пропратну терапију свакојаких психоактивних лекова) и сва три пута скидао сам се „на суво” – без иједног олакшавајућег средства, па чак ни цигара. Ко је имао слично искуство, схватиће зашто толико детаљизирам. И заиста сам небројено пута преклињао Бога за смрт, упознавши до сржи исконску људску беспомоћност и очајање. Тренутно се са великим чудом свега тога сећам. Ето, сад се налазим на 6. издржавању затворске казне у КПЗ-у Сремска Митровица, 2 године апстинирам од психоактивних супстанци, али све ово, досад изречено, заиста је небитно и све више бледи у огледалу сведочанства које желим даље да изнесем.
Пре 4 месеца, који ми се чине као 4 године (толико се мој живот од тад променио), упознао сам оца Бранислава. Е, то је било посебно искуство! Поуздано тврдим да пре њега, колико год дуго и убедљиво да је покушавао, нико није могао да ме отрезни од мене самог, огрезлог у патологију духа и душе несвакидашњих размера. Отац је унео нову силу у мој живот – бистру, прецизну, пажљиву и неодољиву Христову надземаљску љубав. Наш сусрет догодио се приликом мог обичаја да свакодневно одлазим у храм Божији, овде у затвору и притом, са подигнутим рукама певам песме, научене у сектама које сам давно посећивао, убеђен да радим најнормалнију ствар, а то исто обичавао сам да радим и у спортском центру пред око стотинак људи, којима се ко зна до које мере дух свакодневно саблажњавао од такве количине прелести у коју сам упао преко главе. То још и не би било баш тако страшно да ме је ико од њих могао навести да се, макар на трен, упитам о разумности својих таквих обичаја (где сам себе чак сматрао жртвом за Божије сведочанство), а нема ко није покушао да ме освести (и на какве све начине – од најозбиљнијих претњи и напада, преко провокација, изругивања и подсмеха, до најдобронамернијих и најпријатељскијих сугестија), али нико, баш нико није могао ни да ме замисли над самим собом. И тако се сасвим ненадано догодило чудо – појавио се отац Бранислав и само једним продорним погледом и са пар благих, божанских речи допро је до мене, започевши новим рукописом нову страницу мог живота. Тако сам упознао православну веру, мој живот се из корена окренуо за 180 степени и моје преображавање у Господу Исусу Христу је започето, али овог пута у Истини, која ме је ослободила, а којом ме отац (сада и мој духовни отац) Бранислав обасјава свакодневно у разговорима и личним примером, упућујући ме на православна предавања и светитеље, као и на вечну заједницу Духа са нашим драгим Спаситељем, у коју се свакодневним подвизима и трудом, као и заједничким молитвама уграђујемо. Преко њега мени се отворио и показао цео један неисказив и бескрајан хоризонт – свет изобилан радошћу и лакоћом живљења, недохватни и неистражен микрокосмос, проткан мистичном божанском привлачношћу и најсветијим тајнама, у којима смо постали судеоници у Божијој природи, спасавајући се и изобличујући Христовом светошћу.
И још да споменем да ме отац није само речима увео у то вечно пространство, већ ми је, по изласку одавде, понудио ни мање ни више, него свој властити дом, упознавши ме и повезавши са својом породицом, дајући ми несебично и сопствено срце и душу, заједно са њима, на све то, повезавши ме и са још неком својом духовном децом, опскрбивши ме свим потребним духовним садржајима и литературом, укључујући ме у активни живот цркве и богослужења, промишљајући о мени и о беседама које ми дели свакодневно, молећи се за мене и имајући наду у моју будућност, сагледавајући, преиспитијући и прозирући целокупну моју душевну структуру боље него ико, па чак и ја сам.
Мислим да је заиста сувишно и реч више рећи о томе – зашто ме је све то одувало и једном заувек поставило на ноге, али ноге постављене на земљи са древним, божанским, тврдим и поузданим темељем, непролазним и вечним нашим Господом Исусом Христом, у име Оца и Сина и Светога Духа. Амин.
Нека је вечна слава и хвала Богу који нам оца Бранислава даде!
У знак сведочанства и захвалности од духовног сина Богдана
Веза до оригиналног рукописа.
