петак, 12. децембар 2014.

Аутобиографско сведочанство Богдана Тителца

Рођен сам 28.05.1980. године у Новом Саду, где сам и провео досадашње 34 године живота. Дали су ми име Богдан, са жељом мог оца и молитвом да живим животом као да сам овом свету од Бога дат. Међутим, живот ми је текао другачије и након развода мојих родитеља, у мојој 5. години, мајка ме је прозвала „Мишко”, а улица, на којој сам затим одрастао, знала ме је под надимком „Камени”. Сад кад размишљам, као да су то била имена која су испророковала ток мог живота, а уједно и одражавала мој, склон крајностима и изразитом екстремизму и фанатизму карактер, јер заиста сам спознао и „плишану” и „сурову” страну живота, потпуно бивајући препуштен лудачком цепању између тих двеју струја у сваком човеку. Главно је да ме је ђаво читавог живота „водио жедног преко воде”, а ја то нисам увиђао сматрајући себе најисправнијим верником најправилнијег схватања хришћанске вере, а заправо лутајући од немила до недрага, од лудила до утопије, од цркве до улице, по најразличитијим протестантским сектама, кршећи се по овом мрачном свету већим делом свог осиромашеног и површног живота, утопљен у дрогу, агоније, снове и илузије, страхове, па чак и крајње и неописиве чежње за смрћу, као што рече мудрост: „Који мене одбаце, у смрт се заљубе”.
Већ од 13. године ушао сам у пакао дроге, 3 пута сам био на „метадонском програму” (сваки пут по годину дана, сва три пута на максималној дози од 300 капи дневно уз додатну монструозну пропратну терапију свакојаких психоактивних лекова) и сва три пута скидао сам се „на суво” – без иједног олакшавајућег средства, па чак ни цигара. Ко је имао слично искуство, схватиће зашто толико детаљизирам. И заиста сам небројено пута преклињао Бога за смрт, упознавши до сржи исконску људску беспомоћност и очајање. Тренутно се са великим чудом свега тога сећам. Ето, сад се налазим на 6. издржавању затворске казне у КПЗ-у Сремска Митровица, 2 године апстинирам од психоактивних супстанци, али све ово, досад изречено, заиста је небитно и све више бледи у огледалу сведочанства које желим даље да изнесем.
Пре 4 месеца, који ми се чине као 4 године (толико се мој живот од тад променио), упознао сам оца Бранислава. Е, то је било посебно искуство! Поуздано тврдим да пре њега, колико год дуго и убедљиво да је покушавао, нико није могао да ме отрезни од мене самог, огрезлог у патологију духа и душе несвакидашњих размера. Отац је унео нову силу у мој живот – бистру, прецизну, пажљиву и неодољиву Христову надземаљску љубав. Наш сусрет догодио се приликом мог обичаја да свакодневно одлазим у храм Божији, овде у затвору и притом, са подигнутим рукама певам песме, научене у сектама које сам давно посећивао, убеђен да радим најнормалнију ствар, а то исто обичавао сам да радим и у спортском центру пред око стотинак људи, којима се ко зна до које мере дух свакодневно саблажњавао од такве количине прелести у коју сам упао преко главе. То још и не би било баш тако страшно да ме је ико од њих могао навести да се, макар на трен, упитам о разумности својих таквих обичаја (где сам себе чак сматрао жртвом за Божије сведочанство), а нема ко није покушао да ме освести (и на какве све начине – од најозбиљнијих претњи и напада, преко провокација, изругивања и подсмеха, до најдобронамернијих и најпријатељскијих сугестија), али нико, баш нико није могао ни да ме замисли над самим собом. И тако се сасвим ненадано догодило чудо – појавио се отац Бранислав и само једним продорним погледом и са пар благих, божанских речи допро је до мене, започевши новим рукописом нову страницу мог живота. Тако сам упознао православну веру, мој живот се из корена окренуо за 180 степени и моје преображавање у Господу Исусу Христу је започето, али овог пута у Истини, која ме је ослободила, а којом ме отац (сада и мој духовни отац) Бранислав обасјава свакодневно у разговорима и личним примером, упућујући ме на православна предавања и светитеље, као и на вечну заједницу Духа са нашим драгим Спаситељем, у коју се свакодневним подвизима и трудом, као и заједничким молитвама уграђујемо. Преко њега мени се отворио и показао цео један неисказив и бескрајан хоризонт – свет изобилан радошћу и лакоћом живљења, недохватни и неистражен микрокосмос, проткан мистичном божанском привлачношћу и најсветијим тајнама, у којима смо постали судеоници у Божијој природи, спасавајући се и изобличујући Христовом светошћу.
И још да споменем да ме отац није само речима увео у то вечно пространство, већ ми је, по изласку одавде, понудио ни мање ни више, него свој властити дом, упознавши ме и повезавши са својом породицом, дајући ми несебично и сопствено срце и душу, заједно са њима, на све то, повезавши ме и са још неком својом духовном децом, опскрбивши ме свим потребним духовним садржајима и литературом, укључујући ме у активни живот цркве и богослужења, промишљајући о мени и о беседама које ми дели свакодневно, молећи се за мене и имајући наду у моју будућност, сагледавајући, преиспитијући и прозирући целокупну моју душевну структуру боље него ико, па чак и ја сам.
Мислим да је заиста сувишно и реч више рећи о томе – зашто ме је све то одувало и једном заувек поставило на ноге, али ноге постављене на земљи са древним, божанским, тврдим и поузданим темељем, непролазним и вечним нашим Господом Исусом Христом, у име Оца и Сина и Светога Духа. Амин.
Нека је вечна слава и хвала Богу који нам оца Бранислава даде!
У знак сведочанства и захвалности од духовног сина Богдана
Веза до оригиналног рукописа.

среда, 10. децембар 2014.

Несебична жртва

Постоји род лажан, тежак, неумољив –
проклете и срамне прелестиве сорте,
што распиње сваки црни корак, горљив,
самозваном правдом богохулне хорде.

Древни механизам, по бесцењу скројен,
сплетке остварује шаком сребрњака:
загнојен и свиреп, безочношћу дојен,
тамницом окити Божјег пустињака.

Стара је то прича за сваког, ко дрема
пут вирова пакла, с којима свет тоне:
ко освешћен хода, ко лукавства нема,
тог нечисте звери, к'о злочинца, гоне.

О, клевето црна, шта ти очи виде?
Гле, канџама ријеш месо мученика!
Од парница твојих сва небеса бриде!
Док жртве ти пасу стадо послушника.

Зар толики немар проже човечанство,
да хаљине светих раденика блати?!
Нашта им моћ кратка, слободе пространство?
Ко од њих ће икад за спас јадних стати?

А оног ко душом и телом је стао
за болесна чеда с беспоштедним трудом,
ревношћу надљудском, како год је знао,
погазише слепим, крволочним судом.

Ал' повика вечност:
Нек је блажен вазда,

с преданошћу ко се несебично бори!

За славу га Господ непролазну сазда,

међу децом својом, к'о звезда да гори.

Аутор песме: Тителац Богдан
Веза до оригиналног рукописа.

уторак, 18. новембар 2014.

Ношење крста

Бити крстоносац је лична ствар, тако нешто не може да се наметне, нити неко може да те натера. Носи у себи тежину, и често је врло напорно носити га. Ипак, све то није узалуд јер много пута је посведочено да труд бива награђен на крају. Сваки пут када се нешто потрудиш или претрпиш, ти га у ствари помало носиш. Носиш га док радиш, док волиш, док се смејеш, док помажеш, док тражиш, а понекада ти се чини као да се носи сам и да је лаган као перце. Има дана када није тако, када се тело умори, а воља ослаби, па крст треба спустити. Мудрост је спустити га на право место, на чврст ослонац, како би се после што лакше понео. Из предања светих отаца може се извући поука да је крст најбоље ослањати на Господа, Свето писмо, духовника јер они представљају тај чврст ослонац. Али људима је ипак дато на вољу, није неопходно да га носиш непрекидно, одмори се понекад, само га немој бацати.
Одбацивање крста узалудно је, јер ако пођеш пут Господа, крст ти треба. У том случају мораш га из блата подићи и поново упртити. Људи често не маре и запостављају ношење крста не знајући да је он знамење и кључ спасења. Постоје тренуци када ти само крст може помоћи, е онда се треба вратити по њега. Благо онима који крст примају.

Отац Бранислав нас често подсећа, па из тамнице у перо виче: „Носи крст свој јер то је твој крст, само ти можеш да га понесеш. Не би ти Господ дао оно што не можеш да понесеш“. Понекад би нас саветовао када смо у дилеми: „Не носи туђи крст, није ти намењен, за то нећеш добити награду, а другом ћеш ускратити награду“. Понајвише нам је користио савет како да препознамо шта треба чинити како би се крст носио. Богу хвала на крсту, а оцу Браниславу хвала на саветима.
Нека би Господ дао да крст носимо лако
Крстоносци



понедељак, 3. новембар 2014.

Колико кошта један наркоман

Често смо се питали да ли је скупо дрогирање. С обзиром на то да дрога може лако да се набави готово у близини сваке школе, кафића, клуба и места где се окупљају млади, претпоставили смо да је дрогирање јефтино. Уколико имате сличних интересовања слободно прочитајте овај текст.
Да би одговорили колико кошта један наркоман, осврнимо се прво на просечног пушача или алкохоличара. Добар пушач који пуши две паклице цигара дневно просечно потроши око 2*2 евра* 30 дана = 100–120 евра месечно. Добар алкохоличар који пије 6 пива дневно потроши у просеку око 6 * 0.5 евра * 30 дана = 80–90 евра месечно. Цигаре и алкохол су дозвољене супстанце па, према томе, очекивано је да дрогирање мора бити скупље, да претпоставимо барем три пута скупље. Финансијски гледано, наркоман мора да троши барем 300 евра месечно на своју основну потребу, од које ближњи немају никакву корист.
Али то није једини трошак. Људи који су живели са наркоманима, сами наркомани и отац Бранислав помињу и многе друге трошкове. Пре него што изнесемо мишљење о другим трошковима да укратко осликамо профил једног наркомана.
Профил наркомана:
  • То је наш брат/сестра у Христу који болује од поробљене воље. Ретки су они који се са поносом дрогирају. Свима се дрога свиђа, али би дали све на свету да се „скину”.
  • То је човек самотњак, дрога му је једини прави пријатељ, сви остали су често замењиви.
  • Има незгодно друштво, тешко да се може назвати пријатељима, које га на дрогу стално подстиче.
  • Лошег је здравственог стања, већина телесних органа тешко подноси редовно и дуготрајно узимање дроге.
  • Има кривични досије јер је понекад тешко доћи до средстава за дрогирање, па се прибегава „мрачним путевима”.
  • Нема надахнуће ни за шта осим да смишља како ће се поново „урадити”.
  • Сви његови ближњи пате због његовог стања и понашања.
  • Није у стању да одржи концентрацију и да се бави неким одговорним послом. Тешко долази до озбиљног посла, а још теже га очувава.
Наркоман троши много више него што троше људи који немају тај порок. Троше стрпљење својих ближњих, троше своје здравље, троше своје пријатеље, троше људскост у свакој мери. Када питате породицу једног наркомана какав им је живот, углавном се добије сличан одговор, који би могао да се сведе на следећу реченицу: „Дао бих све на свету само да се извуче.” Из овог произилази да је наркоман много скуп, скупљи него што се може претпоставити, а што се финансијски може описати. Он чини толико штете на сваком плану, материјалном и духовном, која се тешко, понека и никако, не може поправити.
Лечење наркомана је опет посебна прича. Једном убеђен наркоман да је у проблему стално ће се осећати као птица у кавезу. Потребно је много труда и залагања како би се наркоман убедио да истраје са лечењем. У току лечења од наркомана нећете имати готово никакву помоћ, јер се то из њега нечастиви супротставља лечењу, не да душу коју је запосео. Рушилачки карактер једног наркомана на лечењу могу да представим речима оца Бранислава који каже да је наркоман у стању за дан три секире да поломи. Просечан сељак за живота користи само једну секиру, јер зна колико му је она вредна. Просечан наркоман не вреднује ништа у животу осим дроге. Таквог наркомана је потребно: сместити, обући, хранити, чувати, неговати, измислити му активност која ће му помоћи да не размишља о дроги, и то радити 24 часа седам дана у недељи. Притом су наркомани захтевнији од деце. Деца су несташна али нису рушилачки настројена, сачувати дете је великој већини много лакше него наркомана. Просечна рекреативна настава од 7 дана за децу кошта око 150 евра, одакле би се могло закључити да установе за лечење наркомана морају да наплаћују најмање 600 евра месечно. Али, где је ту гаранција да ће се наркоман излечити. Нигде, али то је добар пут, потребно је почети.
На крају закључујем да су људи који помажу наркоманима и баве се њиховим излечењем духовни дивови. Њих треба величати преко сваке мере. Они су на себе узели огроман подвиг пред Богом и требало би их помињати често како би им Господ дао снаге да у томе истрају. Они су хероји модерног друштва, а свако коме је ближњи излечен од ове тешке болести може о томе да посведочи.
Посвећено оцу Браниславу
Крстоносци
Корисна веза
Љубав и пакао - Исповест једне жене о животу са наркоманским зависником.

петак, 10. октобар 2014.

Прочитано на почетку мото-сезоне, априла 2013. године, на састанку мото-клуба Црна река

Помаже Бог, драга моја браћо и пријатељи!

Надао сам се да ћу можда неким чудом 2.4.2013. изаћи, па да се као људи видимо уживо, а пошто се чуда у животу ретко догађају, моје горко тамновање се наставља, са веома неизвесним исходом.
Стога вас се обраћам писмом и желим да поручим следеће:

1. Оно што је мени најпотребније и што највише желим – ви имате у изобиљу, само тога нисте свесни и то не цените. Нисам ни ја. Слободу! Док човек нешто не изгуби, није свестан шта има.
2. Веома вас молим да се чувате у свим ситуацијама, а посебно док возите, јер можете изгубити веома много. Вожња мотоцикла, која је извор радости и задовољства, лако се може претворити у непоправљиву несрећу и за вас и за ваше најмилије. Пуно водите рачуна – док је време.
3. Не траћите време свог живота, јер га немате много. Оно неумитно истиче, иде ка крају, исцуреће...
4. И доћи ће смрт. То је једино сигурно и човек ту најважнију чињеницу не сме игнорисати и потискивати. Погрешно је живети као да она не постоји.
5. Истински живот и радост имаћете ако правилно разрешите тајну смрти, јер ћете тиме открити тајну вечног живота, која је егзистенцијално питање немерљиве важности.
6. Тајна смрти и вечног живота путем превазилажења смрти од већине вас је сакривена због вашег немара, површности, неспособности да се заинтересујете, и због велике духовне запуштености.
7. Од када смо формирали клуб, све време сам био свестан тога и желео са вама да поделим спасоносну тајну цркве као неба на земљи и лађе спасења, али сам се чувао да не будем насртљив, чекао сам да се сами заинтересујете. Мислио сам: полако, ту смо заједно, има времена. Ето, погрешио сам: нисмо више заједно. А када ћемо бити – није у нашој власти да одлучујемо.
8. Зато вас одавде из тамнице молим: потрудите се, пронађите Бога и свету цркву са њеним благом вaма од Господа Исуса Христа дарованим и намењеним. Ако вам то кроз свеобухватни труд успе, бићемо благословени и вашој радости неће бити краја. Ови догађаји ће добити виши смисао и значај.
9. Неко ће рећи: ето, ти си у цркви, свештеник си, како си завршио у тамници? Где је ту благослов? Ја сам у тамници јер ме Бог воли и није ме заборавио. Знам да вам ово звучи ненормално и бесмислено, али вам због слабог вашег познавања Христове вере и краткоће писма не могу прецизно разјаснити. Тамница је један од најкориснијих догађаја у мом животу, иако веома тешка, једва подношљива.
10. Ово писмо није депресивно, већ израз моје реалне и конкретне бриге за вас, јер сам као свештеник и ваш председник за вас пред Богом одговоран.
11. Ви сте добри, мени драги људи и ја вас све молим: немојте остати глуви на овај мој тамнички вапај упућен вам у бризи и љубави.
12. Још вас молим да мотор возите што мање, али тим паметније и квалитетније, пажљиво планирајући своја појединачна и заједничка путовања.
13. Ове године посетите светиње, макар оближње. У њима се и мене сетите.
14. Пре сваког седања на мотор Богу се помолите, како знате, макар: „Господе спаси, помилуј, благослови ову вожњу” и прекрстите се.
Бранислав Перановић
протојереј-ставрофор
Веза до оригиналног документа:
Очево писмо
Корисни линкови:
Мото клуб Црна Река
Мото клуб Срем

Вожња подршке чланова МК „Црна река” и других

Помаже Бог, браћо и сестре!

Послато 3.7.2013.

Благодарим Богу и вама на подршци и помоћи коју у овим тешким тренуцима пружате мени и мојој породици. Хвала вам што ми верујете. А верујете ми јер ме познајете и знате да нисам могао учинити злочин за који сам овом безочном првостепеном пресудом осуђен. Нисам злочинац и убица, Бог ми је сведок. Свима вама, али и целој добронамерној и објективној јавности, јасно је да нисам имао намеру, нити жељу да нанесем зло било коме. Над сада покојним Небојшом примењивао сам силу да га уразумим и задржим у кампу, био сам упоран, јер је он упорно хтео да оде. Нека се Бог смилује његовој души, али и свим мојим прогонитељима и свима нама.
Ова медијска хајка и линч су злонамерни и неправедни, а кулминирали су овом и оваквом пресудом. А цела Србија зна да смо моја породица, многи сарадници и ја стотинама младих људи и њиховим породицама помогли да се избаве од куге зване наркоманија. Ипак, остајемо са надом да ће разум, чињенице и правда на крају победити и да ће и овој нашој голготи доћи крај.
А целој српској јавности одавде из тамнице, као неко ко се 20 година бавио овим проблемом поручујем: поред беле куге, вишедеценијска наркоманска епидемија је најгора и најстрашнија несрећа ове напаћене земље. И у борби против те пошасти нико нема право да остане по страни.
Браћо и сестре, присутни и одсутни, чувајте веру, свето православље, чувајте се од греха, чувајте породицу, здравље, безбедност и слободу.
Тројични Бог љубави и свепраштања нека вас све благослови и подари свако добро у све дане вашег живота.
Ваш свештеник и брат,
Бранислав Перановић
протојереј-ставрофор
Веза до оригиналног документа:
Очево писмо
Више о овом догађају можете пронаћи на:
Видео

среда, 8. октобар 2014.

Оче...

Написао Радосав Марковић око 20.12.2014. године

Оче, мој оче, добри и брижни,
Какве ти то бриге челом роје...
Поглед твој благи, мирни, недостижни,
Сусреће у тамници погледе моје...

И док молитву шапћем нему
Да Господ благи помогне и мени
Ко што је Симон помогао Њему...
Да и ја понесем крст црне копрени!

Крст, који ово место тамницом чини,
јер зид и решетке терет нису...
Неистине, лажи... клевете, злочини...
Обмане у које упали сви су.

И руља виче – „Распни га, распни!”
А Пилат и данас руке пере.
Ко зна Кротку Истину, где су прогнали,
док опијена руља се дере.

Оче, мој оче... Истински пастиру...
Страдања су земна улог за рај.
Трпи, моли се и страдај у миру
Господ све види и праведан је знај.

Не дај гневу и немиру, у срце своје,
Молитва си на уснама многим,
Речи Твоје – спасење су твоје...
Ти љубиш и милујеш, речима строгим.

Свака ће клевета виделу изићи
И људска казна плата је у ствари...
С вером ћемо страдању сваком прићи,
јер ко за земљу јоште мари...
Господ нас патњом себи зове,
Глас Његов громки патња се зваше...
Стећи ћемо му драге, врлине нове,
И устројити спасењу животе наше...

Седећу крај скута старих твојих,
слушати тишину и шум бројанице...
Исповедаћу блато грехова својих,
Сузама мијући своје лице...

Док браћа чекају да Вам приђу,
У црним ризама попут сени,
У покајну дубину да сиђу,
Да смртни час их не заплени...

А од шапата молитве праведне, Ваше,
Демони се сатиру и у прах стају,
Циче и погибли се своје плаше,
Јер за покајање и Васкрс не знају...

Видим грешан и убој, и ја оче,
Да трпљењем и бригом молитва блиста,
У људима душе, мермерне плоче,
Отапа једино молитва чиста...

Ми знамо куда и како! Знамо и ко!
И у тишини манастира, спасавајући,
Радујемо Анђела свог и Небо све,
Знајући темеље који се не руше...

Који вратима ада пркосе,
Који молитвом плаве цео свет,
Који анђеле сваким треном носе,
Темељ који остави Сава нам свет...
Веза до оригиналног рукописа.