среда, 3. фебруар 2016.

Јелисавета Рубежић­ - О оцу Браниславу

Породицу Перановић сам упознала 1995. године. Пошто сам сазнала да нисам крштена, решила сам да се крстим и пошла на припрему. То су били часови веронауке при храму. Те часове држао је отац Бранислав.
Била сам најстарија у групи, са специфичном болешћу, отприлике истих година као отац Бранислав. На часове сам водила и Милену, моју ћерку. Почели смо и разговор и отац ме је позвао да их посетим у Собини, где су живели, да упознам његову породицу и да се Милена игра са децом. И ја одем. И ту се десила љубав на први поглед, између њих и нас.
Живели су у кућици поред цркве, малој, трошној... Била сам задивљена. Обоје агрономи, са сталним послом, напустили су све и пошли за Господом. Протиница Миланка и ја почеле смо да се дружимо, интензивно (она спада у врло мали број људи који разуме мој говор, неразумљив због болести). Деца, њихови Перо и Ана и моја Милена су се дивно слагали. Било је нормално да ми она постане кума на крштењу. Отац је често био ван куће. Већ тад је почео да се труди да спасава изгубљене душе. И, наравно, већ тада је почео да доживљава разне непријатности. Било је вербалних, а и физичких напада.
После неколико година отац и породица прешли су у рашко-призренску епархију. Примио их је владика Артемије. Отац је добио парохију у Истоку. Ту се налазио велики затвор у који би он често одлазио. Многе је тамо крстио. На Косову је већ тад било лоше, али њих су волели и поштовали и Срби и Албанци. 1999, за време бомбардовања боравили су у Пећкој бањи, а после су прешли у близину манастира Сопоћани, па онда Студеница и Црна Река. Нас две смо их посећивале, бар једном годишње. Живели су у малим, неусловним кућицама, где је једва било места за њих, али које су увек испуњавала и очева духовна деца и други гости. Не питајте како су се сналазили да све те људе сместе и нахране. Наравно, све је то било могуће уз Божју помоћ.
И првог лета у Црној Реци срећемо Јована и његову мајку. Јован је дугогодишњи наркоман, на хероину, много пута био у Драјзеровој. Мајка, очајна, ступи некако у контакт са оцем и замоли га да остану код њих и да се он ту „скида”. Јован је у врло лошем стању и позитиван на хепатит Ц. Он је ту у истој кући са породицом. Будући да сам лекар, отац и ја му укључујемо инфузију са витаминима да би лакше поднео кризу... Следеће године долазимо коначно у њихову кућу, монтажну, нову. И кућа је пуна наркомана на одвикавању... Отац сагорева трудећи се да их извуче, а Миланка да спреми храну за све, опере и буде са децом. Они који то нису видели не могу да замисле колики је труд то био да се излече и оправославе. Долазили су родитељи и родбина, очајни, молећи се да прими некога од тих несрећника и да их задржи до излечења, по сваку цену, милом или силом. Отац је о свакоме од њих знао све, стање у породици, колико је дуго и дубоко у проблему... Онда се број штићеника нагло повећавао и отац је одлучио да их смести у центар у лозничком крају, на Миланкиној очевини. Купили су кућу у селу, коју још нису исплатили и преселили се ту. Била је то велика борба, у коју су били укључени готово сви укућани, да се ти зависници сместе, организују и извуку из проблема. И многи су се извукли, а онда су заборавили и где су били и како су се извукли. Правили су се да никад нису чули за оца. Не сви, али већина.
И онда се десило то што је могло да се деси сваког тренутка, јер су многи од њих имали хепатит Ц, били годинама на тешким дрогама, чији су органи били оштећени, пропали. У тренутку се све распало. И почела је другачија борба. Отац се тамо бори са свим и свачим, за опстанак, да остане здрав и читав... Али, успеће уз Божију помоћ и помоћ оних који их воле.



понедељак, 11. јануар 2016.

Божићна беседа оца Бранислава Перановића

O Св. Игњатију, 2016. год.
Поштовани посетиоци блога, знани и незнани,
драга браћо и сестре, одавде из тамнице, где дочекујем трећи Божић поздрављам вас најрадоснијим хришћанским поздравом: Мир Божији – Христос се роди!
Двоумим се: шта да вам (корисно) одавде поручим? Ми, хришћани, судионици смо чудесне тајне јављања Бога у телу. Оно што је најављено од пророка, започето на Благовести, наставља се о Божићу, за који Св. Јован Златоусти напомиње да је мајка свих празника, а Св. Теофан нас подсећа да наше весеље буде свето, јер су ови дани свети.
Бог се очовечио и као истински човек, осим што греха никаквог у Њему не беше, у свему једнак нама, а опет – ни у чему не изменивши своје Божанство, ушао у наш свет, да би нас, тебе, мене, цео род људски увео у свет Божији. Да Он није дошао к нама, не бисмо могли ни ми к Њему, јер без Његовог очовечења не би било могуће ни наше обожење. Бог се по неизмерној својој љубави унижава, да бисмо се ми незамисливо узвисили. Узрок овоме је чињеница да је Бог љубав, а онај који љуби, нуди и даје себе целога љубљеноме. Чиме и како да узвратимо тај неизмерни дар љубави? Да и ми, по неизменљивом закону љубави, сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предамо. Али, да та предаја не остане на пукој замисли и жељи, већ жива и животна, непрестано и у свим приликама остваривана у све дане живота нашега!
Хришћански живот је „све или ништа“. Нема места половичности, млакости, седењу на две столице и служењу два господара. Христос неће друго место у нашем животу, јер ни ми њему нисмо други, ини, споредни. Нећемо имати изговора и оправдања: зашто нисмо узели на своја плећа благи јарам и бреме лако. А све можемо, опет у Њему, јер нам Он моћ даје! Да узмемо овај крст, и да, као крстоносци, за Њим неодступно идемо, да добру трку трчимо и веру да одржимо!
Захваљујем вам у име породице и лично, што по љубави, а према моћи својој, састрадавате са нама, припомажете колико ко може и у ношењу овог нашег, ни најтежег, а ни најлакшег крста! Тако је љубав према Богу и према истини и вас учинила крстоносцима. Нека вас највећи Крстоносац за то награди!
Поздрав и благослов из сремскомитровачког казамата од утамниченог протојереја-ставрофора Бранислава.


петак, 27. новембар 2015.

Одбрана душе

Из душе исходи сва људска доброта... Све врлине, осећања... Из душе исходи љубав, доброта, милосрђе, лепота, племенитост, осетљивост, човекољубље, поштовање створеног свеколиког живота, спремност на жртву, часност, морал, лепота личности... Што би рекла мудра српкиња Исидора Секулић: „Душа је средиште свих наших потенцијала.” А потенцијали су „божански”!
У души се лако зацари и саможивост, себељубље, мржња, завист, агресивност, љубомора, братоубиство, блуд и богопрoтивљење... људски страдални нагони! Егзекутори душе... Богоотпадија!
Ја сам кроз живот био сведок преваге зла у човековој души. Затрпаној овоземаљским и демонским смећем... У души у којој једва да, милошћу Творца, жижи надом, оно Божанско... зато то одмах видим, препознајем... „Осетим!”
Прота Бранислав... „Οтац”, како га зовемо, ми његови духовни синови и духовне кћери... Он слави „човека, дело руку Божијих”, славећи Бога. Он у сваком човеку, у сваком утамниченом злочинцу којег среће у казамату види зрно, намену, накану Творца... да се удостоји божанске благодати и наданђелске призваности... Он се спремио и одмах, неустрашиво, неодложно, неуморно... прихвата људске душе! Осветљава, дрмуса, крчи коров смртни око ње, упада у смрадно и живо блато до паса, до гуше... И вади несретну душу, богоотпалу, из смрти и погибли вечне! Када не може, упире свој поглед сина и оца, Сину и Оцу и Духу Светоме и свештеничким достојанством усправља молитву као „уже небеско” и посрће на обали, заједно са „дављеником смртног глиба”... Он спасава и брани душе... Он „БРАНИ – СЛАВ”, брани Славу Божију и оно божанско што Творац удахну у твар и, обоживши је, учини је вечном... „Душа је претежнија од тела, колико и тело од одела...”
Говорило се у народу од времена Св. Владике Николаја Велимировића међу верним народом богомољачког покрета... Где се то „затурило”, где нестало?! Шта је са тим јеванђелским знањем и поимањем?!
Разумеш ли „уразумљивање и буђење душе” лопатањем тела?! Ти, брате, који целиваш десницу и благослов свештенички иштеш... Који захваљујеш свим својим бићем „на свему”... Ти, знам да разумеш! А ти? Који свој живот скриваш сам од себе, па и не схваташ и не осећаш да ти је отет, да си поробљен! Да је „твој Рај” хероински стонд! И да си то претпоставио радости и вечности божанског Раја! Разумеш ли ти?! Разумеш ли (осуђујеш ли?!) младог, можда познаника, који на плочинку остави претучену мајку у крви, због тога што га „не разуме” и не да новац за дрогу!? Младог Бијеливука? (предачко име му је прослављено на Мојковцу!). Мајка што га је породила и одгајила – „не разуме”! Па је „насилан и моћан” да матер сурово пребије! А када га „разумеју” – добије лопатом по задњици (да из ње дође до главе!) и мањи је од маковог зрна! Да из задњице дође до главе, да он почне „да разуме” оне око себе! Мајке, сестре... Разумете ли ви?! Ту одбрану душе лопатом?! А ви, оци Цркве Христове?! Ако не разумете... да молимо Бога да нас уразуми! Води ли нас осуда (без разумевања!) у спасоносно решење проблема?! Ако је дошло до осуде без разумевања! (Онда је јасно да не разумете – јер „да разумете”, не бисте судили!
Да вас питам овако?! Шта сте ви урадили за „одбрану душе”?! „Отац је прави човек! Молим те, пуно га поздрави! Ууу! Јако пуно ми је помогао! Добио сам батина! Али крао сам вино из његове куће у кампу, у Црној Реци...То је прави човек! Пуно га поздрави и питај, моли да дођем или нешто помогнем!” Тако ми каже један цимер у затворској соби. Каже да се презива Пајфер, из Бачког Јарка је... Па?! Јесте ли ви „душебрижници” више забринути за његову задњицу од њега самог?! Или браните душу од бранитеља душе!? Има ли каквих логичнијих и очигледнијих порива у сваком поклонику „новинске истине” и „поклонику продавца отровне магле са Б 92”, због којих озлојеђено „пљује и хули” на Цркву и свештеника Перановића... (А сутра ко зна којег другог?) Зар не препознаје ко је мрзитељ Цркве Христове и човека!! Зар се заведеност сатанским лажима не препознаје! Је ли могућа истина од Оца лажи...
„Човече! Ти си „мали Бог” у блату! Устај!!!” Звоне речи... Звоне речи очеве у мојој свести... „Позван си да будеш виши од анђела!”
Отац види добро у сваком човеку. Отима га од Сатане! Види оно божанско у њему! Оно човечно, предодређено за достојанство небеске љубави Небеског Оца! Бранећи то Божанско! Душу будећи, сламајући је и „реанимирајући” обезнањену, спреман је до самопоништења да се бори, саветује, клечи, пости, моли, промишља, пита, грди... али не јадикује и не ропће! Зашто? А зашто?! Јер види смисао.
„Наше је оно што другима дамо!” (о. Митрофан Хиландарац)
Шта сте ви дали? Шта сте жртвовали? Шта очекујете? Шта год да очекујете – разочараћете се! Шта год да очекујете осим сопственог распећа, овде на земљи, бићете разочарани! Нада и Вера не посрамљују, јер су кћери Премудрости Божије... Али за то је неопходна љубав! А љубав је жртвоприношење! Не мора отац да воли и познаје свакога којег спасава! (Често и пречесто није нас могуће волети, а и сами смо неспособни да волимо! Али волећи Господа, свим срцем својим и свом душом својом – човекољубље је неопходно... и одвојиво?! Он, отац Бранислав, он је дао себе целог Свевишњем! Зато се кроз Господа – свима раздаје! Свим потребитим и не одриче се свог труда и трпљења, своје вере и слободе пред Богом, али ни своје савести и одговорности... Зато га има све више! У сваком од нас, који је све више... У славу Господа! Има га све више, својим саветима, живим речима Јеванђеља у срцу сваког духовног детета! У свакој њиви-срцу сејач је живог, Божанског семена. У сваком ко се срео с њим, душа је задрхтала радошћу, или је дрхтај значио јецај и вапај немоћне душе затрпане тамом и спречене мртвом вољом да се одазове!
Судије?! Има ли човек душу? Шта кажу ваши папири? Шта чланови и ставови? Судите ли ви и души вашим параграфима? Брину ли у затвору васпитачи и затворски чувари о човеку, са све душом, или само о телу? Постоји ли адвокат који ће да одбрани душу окривљеног од патње и горчине, од гнева... Када суде несавршеном правдом и савршеном неправдом. Системски моралне (подобне!) судије! Тужиоци! Јесу ли то пресуде права или пресуде потреба?! Откуд толико повика на морал и корумпираност, а толико мало пресуда и казна за исто!? Можда нема ко моралом да суди оним неморалним!? И ради ли се ту о моралу или о „недостатку Бога и Богобојазни”?
На спасење наше Господ уреди да се можете само тела дотаћи, па се и душа спасава трпећи патње тела, смислом страдања и Господа Нашега Исуса Христа. Бог је уредио да трпеће тело спасава душу! Срећа наша па се Отац премудри брине! Иначе, како би душа опстала у ово време духовне мемле, неразликовања небитног и суштаственог, у мору духовних безименовића и бескућника, у време светске инквизиције, пошасти секуларизма и нихилизма... Суд Закона претвара се у Суд Потреба Силника! Служитеља Сатане и његовог поретка... Новог и Светског! Потребе су од дневних и ситно шићирџијских до глобалних... Ниче Латиф-ага до Латиф-аге по овој Проклетој Авлији!
У времену „моралне капитулације” може ли се „морално обезвређујући чинилац” преузети у име некаквог нискоморалног система (обезбоженог до крајности!) пресуђивања (у име тог система), о моралности и чину једног хришћанина... Једног православног свештеника, чија савест стоји пред Богом непрестано... Чија молитва бриди за своје петоро чељади; за своје духовне кћери и синове; за своје отачаство; за своју Цркву; за све непријатеље; за све у напаст пале... изгнане, сирочад... за васцели свет! Сме ли?
Страдали Н.З. изгубио је живот. И тело своје намучено предао земљи. Шта је са душом Н? Колико свештеника, јеромонаха, монаха, монахиња, владика, знаних и незнаних људи клечи, изговара молитву, пости... Помиње покојног Н! Осим о. Бранислава и сваког духовног чеда понаособ. Господ види, јер је Свевидећи и нема скривеног пред Њим! Бранитељи Његове душе моле и вапе за његову душу! Молите ли се ви, судитељи и тужитељи, адвокати и новинари? Помозите и ви, преклињем вас! Христа ради!
Ако сте, браћа и сестре, оци и часне матере, и за тренутак помислили да браним душу мог духовног оца, проте Бранислава, опростите моју неукост која вас замрси у тако нешто! Заправо ја браним душу – судије! Ово је одбрана душе онога коме је адвокат (бранилац) заиста био потребан на том суђењу... Судији! Пресудитељу! Јер праведнику не треба одбрана, него сведочење!

На Задушнице, октобра 2015. у новосадском затвору, убоги Радосав Марковић, сведок једног злочина у име права и закона.

петак, 4. септембар 2015.

Душом и срцем за Јелену

Јелена Стојановић

„Пре седам година, када сам била на четвртој години студија, тачније 18.04.2008. године, у саобраћајној несрећи повредила сам кичму у нивоу врата (C6-C7), дијагностикована ми је квадриплегија и од тада везана сам за инвалидска колица.
Рођена сам у Вршцу, 23.06.1985. године. Потичем из бројне породице (два брата и две сестре).Свом граду и шаховском клубу „Бора Костић“ даровала сам многобројне медаље, пошто сам петнаест година активно тренирала и играла шах. Такође, била сам и члан женске екипе, која је по први пут у историји поменутог клуба, освојивши прво место на нивоу Војводине, стекла право учешћа у Првој шаховској лиги Србије. Због вишемесечног боравка у болници након саобраћајне несреће пропустила сам да се такмичим заједно са екипом у Првој лиги, пропустила сам и многе друге догађаје проводивши савим другачије дане од оних на које сам навикла и била приморана да се суочим са потпуно новом стварношћу. И поред свега тога, наставила сам студије, да бих септембра 2011. године дипломирала на Филозофском факултету у Београду, на Одељењу за историју уметности. Неколико месеци касније, априла 2012. године, отпочела сам једногодишњу стручну праксу у Градском музеју у Вршцу, коју сам успешно завршила маја 2013. године положивши кустоски испит у Музеју Војводине у Новом Саду и стекавши звање: кустос историчар уметности, али нисам успела да се запослим.
Као што нисам одустала од студија, тако нисам одустала ни од свог опоравка, али уз сав могући напор да побољшам своје стање свакодневним вежбањем у кућним условима свих ових година, резултати су минимални, а пошто у Србији не постоји напредно третирање оваквих повреда, одлучила сам да наду за побољшање свог стања потражим ван наших граница.Вођена тиме, тек недавно, сазнала сам за Project walk у Орланду (Флорида), послала сам им своје налазе и добила одговор да би њихов програм веома захтевних вежби на специјалним справама, могао знатно да ми побољша стање. Разуме се да је овакав програм прилично и скуп; сат времена њиховог третмана кошта 100 долара, што на месечном нивоу износи 6 000 долара. Да би се дошло до неког побољшања потребно је кoнтинуирано вежбати.
Moј напредак за ових 9 месеци колико сам овде, заиста је кренуо узлазном путањом. Знатно сам ојачала мускулатуру што је довела до тога да сам почело да пузим, да стојим без да ми терапеут придржава колена, као и да правим кораке уз електростимулацију. Сваким даном све то изгледа боље, природније и стабилније, а мој осећај да се све то дешава после седам година успаваности свих мишића је неописив.”

За све оне који желе да помогну:

Динарски жиро рачун:
BANCA INTESA
Jelena Stojanovic
160-5800100361650-25

Жиро рачун за уплате из иностранства:
BCITITMM
Intesa Sanpaolo spa
Milan
Italy
Account With Institution:
DBDBRSBG
Banca Intesa ad Beograd
Milentija Popovica 7b, 11070 Novi Beograd
Republic of  Serbia
IBAN RS35160583020023764249
JELENA STOJANOVIC
DELIGRADSKA 13
26300 VRSAC
REPUBLIC OF SERBIA

INSTRUCTION FOR CUSTOMER TRANSFERS IN USD 
BCITUS33
Banca Intesa spa
1  William St.
New York 10004
USA
Account With Institution:
DBDBRSBG
Banca Intesa ad Beograd
Milentija Popovica 7b, 11070 Novi Beograd
Republic of Serbia
IBAN RS35160583020023764249
JELENA STOJANOVIC
DELIGRADSKA 13
26300 VRSAC
REPUBLIC OF SERBIA

Веза до: молба
Веза до: отпусна листа
Link to: Call for help
Link to: Diagnosis

понедељак, 20. јул 2015.

Крсни ход од 230 километара

Осморо Новосађана и један Београђанин на масовном ходочашћу по манастирима Русије. Руси их обасипали братском љубављу, дивљењем и захвалношћу. Ходочашће трајало шест дана.
Ово су времена бездушна. Просечан човек ради по два посла да би обезбедио преживљавање породице и нема времена за друге, за себе, за душу. А да би се победило у свакодневном, егзистенцијалном „сурвајверу”, душу треба нахранити вером и надом. Један од начина је и ходочашће, које има дугу традицију у православљу, у Русији нарочито.
Осморо Новосађана и један Београђанин управо су се вратили са шестодневног ходочасног пута по Русији. У групи са још 35.000 Руса за шест дана, од храма до храма, препешачили су око 230 километара. У непрегледној колони родитељи с бебама, средовечни људи, старци... Био је то традиционални руски Крсни ход.
- Пут је био физички и ментално захтеван, раван подвигу, али вратили смо се озарени и полетни - каже вођа пута Милисав Радовановић. - Руси су нас срдачно дочекали, на сваком кораку нам исказивали братску љубав.
Са Милисавом у комбију, накрцаном посном храном, у Русију су путовали Новосађани Наташа Јовановић, Ивона Иванчевић, Угљеша Булатовић, Вања Поповић, Александар Дробњак, Жарко Славковић, Петар Перановић. Приврженост, па и дивљење Руса, осетили су чим су приспели у Москву. Одатле су се упутили 200 километара даље.
- На сваком кораку исказивали су нам дивљење и захвалност - каже Милисав. - Николај је пожелео да му укажемо част и препустимо ношење српске заставе током читавог ходочашћа, што смо и учинили. Монахиње су нас пуштале да пре њих целивамо крст и иконе, многи Руси су нам прилазили да нам захвале што смо издржали НАТО бомбардовање, извињавали се што тада нису могли да нам притекну у помоћ. Њихови свештеници молили су се за нас и наше породице.
Ходочасни пут даље је водио до манастира посвећеног светитељу Сергију Радоњешком, „руском Светом Сави”, измиритељу кнезова. Затим, у женски манастир Серафимо - Дивјејевског Тројицког. Kрај путовања биo je сусрет са Оптинском пустињом, духовним центром царске Русије.
- Са осталим ходочасницима делили смо храну, шаторе - прича нам Милисав. - На починак се одлазило око 22 часа, а дан је почињао већ око два сата иза поноћи. Али, ништа нам није било тешко. Толико топлине и разумевања на једном месту.Био је то мелем за душу.

Речи старца Пјотра

Нашим ходочасницима у најдубљем сећању остаће речи осамдесетогодишњег баћушке Пјотра:
- Питао сам се протеклих деценија ко ће овом великом руском народу да помогне да се освести, а то сте учинили ви Срби. Издржали сте све неправде и својим примером показали и нама да је време да се усправимо.
Аутор: Ј. Симић
Извор: Новости

среда, 15. јул 2015.

Радост сусрета

Добисмо позив од оца Серафима из манастира Св. Тројице, Бијеле Воде, да заједно са његовом групом „Србче” наступамо у Казнено-поправном заводу у Сремској Митровици. До сада смо имали различите позиве и поводе, али овај позив је од свих до сада био заиста другачији. Као и у свакој установи тог типа, и овде се зна ред, те смо и ми морали да га поштујемо и прођемо процедуру проласка без мобилних телефона, камера и било каквих сувишних ствари, осим инструмената и пратеће опреме, која нам је била неопходна. Заборависмо да малолетна лица не смеју ући у круг затвора, те на нашу велику жалост, наш најмлађи члан Василије Перановић – перкусиониста није могао да нам се придружи. Ушли смо у круг затвора, можда још помало и несвесни где се налазимо, где нас у тишини и миру дочекују домаћини и упознају нас прво са историјом затвора и спроводе до Дома културе у ком треба да наступамо. На вратима Дома дочекује нас још један од наших домаћина – отац Бранислав, који се са осталим људима задуженим за наш долазак потрудио да се овај догађај заувек утисне у срцу. И сусрет са оцем је био посебан. Мени лично је срце затреперело, суза се борила да не крене, али по узимању благослова, радост је надјачала тугу. Његова смиреност и благост ме је некако посебно дирнула. По уласку у салу, видели смо да је публика већ била на својим местима и стрпљиво чекала док смо ми монтирали опрему и инструменте.
Већ неколико пута смо променили репертоар који ћемо певати, имајући у виду да немамо пуно времена на располагању, а уједно размишљајући шта би највише користило нашим слушаоцима и чинило им добро. Отац Серафим је отпочео ово (слободно ћу рећи) дружење предавањем, а затим у наставку са групом „Србче” отпевао неколико песама. Дошао је ред и на нас. Често говорим да је некад боље имати трему, него налет емоција, што се код мене, признајем и десило. Где год смо до сада наступали, углавном се нађе неко кога познајемо, с ким заједно певамо, ко зна и тражи неку нашу песму, а овде је био другачији случај. Не знамо ни кога ћемо срести (осим, наравно оца Бранислава), као ни музички укус публике, ни да ли ће уопште разумети поруку песама које певамо. Отац Серафим је замолио чланове своје групе, Бранка и Нелу да нам се придруже, тако да се и они прихватише тарабуке и микрофона, да радост буде већа, да се Господ слави! Публика је више него што смо могли очекивати реаговала на песме, што је за мене, морам признати, било велико изненађење и велика радост! Из тог разлога отац Серафим рече да отпевамо још неку песму. На крају је и затворски бенд припремио изненађење за оца Серафима, тиме и за све нас, отпевавши песму у част манастира Св. Тројице. Још под утиском сусрета, предавања, песама, не приметисмо да је време пролетело и да се ближи растанак, а чинило се да још толико тога имамо једни другима пренети. Наши домаћини су нас позвали да у неком тренутку поновимо овај сусрет.
Верујем да не постоји особа на овом свету која не тражи љубав, истину, смисао, а тиме заправо хтео или не да призна – тражи Бога. Наше песме управо говоре о Богу, љубави, истини, смислу. Чињеница да је наша публика „имала уши да чује”, даје ми наду да је и у срце примила, а тиме је и наша посета имала смисла.
Завршићу речима нашег познатог глумца, Небојше Дугалића:
Све што човек чини, чини да би то доспело до неког другог. Основна човекова глад је да дотакне срце другог, јер је то основ његовог опстанка. Ту смо да поделимо неку радост. Важно је само да се та радост деси, као што је и болно ако се она не деси. Најбитније је чувати непосредност, обраћати се другом бићу као себи равном, живом бићу, с којим желимо да поделимо неку радост.
Драгана,
певачица групе Талита куми

уторак, 14. јул 2015.

Сретење

Чудесни су и радосни, пуни поуке и смисла, путеви Господњи, заиста...”, записао сам ово са осећајем дубоке истине који ме је прожимао.
Месецима уназад слушао сам приче и догађања из „спољњег света” које ми је говорио мој духовни отац, утамничени прота Бранислав... Причао би, усред невоље и страдања, које га је снашло, усред брижних уздаха пред Богом за своју породицу... О дивној и храброј духовној деци коју има... О појединим живојеванђељским свештеницима и монасима... О цркви Христовој, оној истинској, једносуштној и нераздељивој...
Стварао сам слику и жељу да их упознам... Да упознам тај другачији, бољи и светлији свет и те, у Бога Распетог, верујуће људе. У међувремену, надао сам се у истинитост народске пословице – с ким си, такав си! И у своју достојност, Божијом милошћу добијеном, да сретнем и сабрањем припаднем овом светосавском стаду Христовом!
Вест да ће нас у заводу посетити о. Серафим из Светотројичног манастира и да ће нам даровати своју љубав ближећи нам трилогију књига о. Александра Торика „Флавијан”, те да ће нас обрадовати чарима духовних песама, уз браћу и сестре који с њим долазе, измамила је код мене, овако маловерног, најпре неверицу, али онда се сетих Бога Свемогућег те Му усрдно захвалих...
Отац Бранислав није одавао емоције, али их је било (и те како!). Толико слушаних прича о љубави, необичној за ова времена, о. Серафима, сати и сати слушаних песама са компакт дискова, кроз оживљени дух богомољачког покрета Св. владике Николаја Српског и руске духовности... Непосредна срдачност очеве духовне деце учинила је да се сви потребити и вапијући за Христом, тог дана у затвору осете као своји, једнодушни с њима (једним Духом – Светим!). Слободни – слободом којом нас Христос ослобађа! Радосни – подељеним бременом нашим и радошћу њиховом коју нам донесоше и која је преливала из њих – васкрсно и несебично... Ово место можда има своје боје! Своје прозоре (и мањак врата!), али има и ту изузетну привилегију да, свеједно када, коме и шта, истовремено и узима и даје!
Наш корак није слободан. Посечен је зидом, жицом, казнама, правилима, али то трпљење утамниченог човека, а нарочито страдајућег свештеника, даје пред Богом слободу молитве. Шчедрота Божијег утешенија није изостала! Чак је преобилно била осетна и за присутне, који за себе говоре да су „неверујући”... С уздахом су говорили данима после тог поднева да је било „невероватно”! „Невероватно – неверујућима”, а благодатно – благодушним. Слобода корака гостију донела је трептаје тог „другачијег” свепраштајућег – у место где се људи боре да опросте и да им буде опроштено! Верујућег без компромиса – у место где се сумње множе и бујају! Наде – у место где нада постоји, ретко рађајући човека у Вери, а још ређе у љубави... Сви смо у себи осетили кајање... Што нисмо тихо радосни и кротки као наши гости! Што нисмо пуни љубави која се не може сакрити – као што су они... Што не умемо величати и благодарити Господу, као они. Али зато сте нам подстакли кајање и показали како је леп и благородан човек који верује у Христа и како је радосно и једноставно припадати једном стаду, једни другима.
Звуци ваших душа, погледи, загрљаји остаће дар који ћемо носити са собом кроз трајање овог живота и посезати за њима када се небо смрачи, море узбурка, а душа клоне...
Хвала Господу што сазнадох и удостојих се, као и Вама што Га прослављате и што сте „со овога света”.

П.С. Још сам радостан од вашег загрљаја, оче Серафиме... Ех, да радост ова никада не престане!
Радосав Марковић