Душом и срцем за Јелену

Јелена Стојановић

„Пре седам година, када сам била на четвртој години студија, тачније 18.04.2008. године, у саобраћајној несрећи повредила сам кичму у нивоу врата (C6-C7), дијагностикована ми је квадриплегија и од тада везана сам за инвалидска колица.

Рођена сам у Вршцу, 23.06.1985. године. Потичем из бројне породице (два брата и две сестре).Свом граду и шаховском клубу „Бора Костић“ даровала сам многобројне медаље, пошто сам петнаест година активно тренирала и играла шах. Такође, била сам и члан женске екипе, која је по први пут у историји поменутог клуба, освојивши прво место на нивоу Војводине, стекла право учешћа у Првој шаховској лиги Србије. Због вишемесечног боравка у болници након саобраћајне несреће пропустила сам да се такмичим заједно са екипом у Првој лиги, пропустила сам и многе друге догађаје проводивши савим другачије дане од оних на које сам навикла и била приморана да се суочим са потпуно новом стварношћу. И поред свега тога, наставила сам студије, да бих септембра 2011. године дипломирала на Филозофском факултету у Београду, на Одељењу за историју уметности. Неколико месеци касније, априла 2012. године, отпочела сам једногодишњу стручну праксу у Градском музеју у Вршцу, коју сам успешно завршила маја 2013. године положивши кустоски испит у Музеју Војводине у Новом Саду и стекавши звање: кустос историчар уметности, али нисам успела да се запослим.

Као што нисам одустала од студија, тако нисам одустала ни од свог опоравка, али уз сав могући напор да побољшам своје стање свакодневним вежбањем у кућним условима свих ових година, резултати су минимални, а пошто у Србији не постоји напредно третирање оваквих повреда, одлучила сам да наду за побољшање свог стања потражим ван наших граница.Вођена тиме, тек недавно, сазнала сам за Project walk у Орланду (Флорида), послала сам им своје налазе и добила одговор да би њихов програм веома захтевних вежби на специјалним справама, могао знатно да ми побољша стање. Разуме се да је овакав програм прилично и скуп; сат времена њиховог третмана кошта 100 долара, што на месечном нивоу износи 6 000 долара. Да би се дошло до неког побољшања потребно је кoнтинуирано вежбати.

Moј напредак за ових 9 месеци колико сам овде, заиста је кренуо узлазном путањом. Знатно сам ојачала мускулатуру што је довела до тога да сам почело да пузим, да стојим без да ми терапеут придржава колена, као и да правим кораке уз електростимулацију. Сваким даном све то изгледа боље, природније и стабилније, а мој осећај да се све то дешава после седам година успаваности свих мишића је неописив.”

За све оне који желе да помогну:

Динарски жиро рачун:
BANCA INTESA
Jelena Stojanovic
160-5800100361650-25

Жиро рачун за уплате из иностранства:
BCITITMM
Intesa Sanpaolo spa
Milan
Italy
Account With Institution:
DBDBRSBG
Banca Intesa ad Beograd
Milentija Popovica 7b, 11070 Novi Beograd
Republic of  Serbia
IBAN RS35160583020023764249
JELENA STOJANOVIC
DELIGRADSKA 13
26300 VRSAC
REPUBLIC OF SERBIA

INSTRUCTION FOR CUSTOMER TRANSFERS IN USD 
BCITUS33
Banca Intesa spa
1  William St.
New York 10004
USA
Account With Institution:
DBDBRSBG
Banca Intesa ad Beograd
Milentija Popovica 7b, 11070 Novi Beograd
Republic of Serbia
IBAN RS35160583020023764249
JELENA STOJANOVIC
DELIGRADSKA 13
26300 VRSAC
REPUBLIC OF SERBIA

Веза до: молба
Веза до: отпусна листа
Link to: Call for help
Link to: Diagnosis

Крсни ход од 230 километара

Осморо Новосађана и један Београђанин на масовном ходочашћу по манастирима Русије. Руси их обасипали братском љубављу, дивљењем и захвалношћу. Ходочашће трајало шест дана.

Ово су времена бездушна. Просечан човек ради по два посла да би обезбедио преживљавање породице и нема времена за друге, за себе, за душу. А да би се победило у свакодневном, егзистенцијалном „сурвајверу”, душу треба нахранити вером и надом. Један од начина је и ходочашће, које има дугу традицију у православљу, у Русији нарочито.

Осморо Новосађана и један Београђанин управо су се вратили са шестодневног ходочасног пута по Русији. У групи са још 35.000 Руса за шест дана, од храма до храма, препешачили су око 230 километара. У непрегледној колони родитељи с бебама, средовечни људи, старци... Био је то традиционални руски Крсни ход.

- Пут је био физички и ментално захтеван, раван подвигу, али вратили смо се озарени и полетни - каже вођа пута Милисав Радовановић. - Руси су нас срдачно дочекали, на сваком кораку нам исказивали братску љубав.

Са Милисавом у комбију, накрцаном посном храном, у Русију су путовали Новосађани Наташа Јовановић, Ивона Иванчевић, Угљеша Булатовић, Вања Поповић, Александар Дробњак, Жарко Славковић, Петар Перановић. Приврженост, па и дивљење Руса, осетили су чим су приспели у Москву. Одатле су се упутили 200 километара даље.

- На сваком кораку исказивали су нам дивљење и захвалност - каже Милисав. - Николај је пожелео да му укажемо част и препустимо ношење српске заставе током читавог ходочашћа, што смо и учинили. Монахиње су нас пуштале да пре њих целивамо крст и иконе, многи Руси су нам прилазили да нам захвале што смо издржали НАТО бомбардовање, извињавали се што тада нису могли да нам притекну у помоћ. Њихови свештеници молили су се за нас и наше породице.

Ходочасни пут даље је водио до манастира посвећеног светитељу Сергију Радоњешком, „руском Светом Сави”, измиритељу кнезова. Затим, у женски манастир Серафимо - Дивјејевског Тројицког. Kрај путовања биo je сусрет са Оптинском пустињом, духовним центром царске Русије.

- Са осталим ходочасницима делили смо храну, шаторе - прича нам Милисав. - На починак се одлазило око 22 часа, а дан је почињао већ око два сата иза поноћи. Али, ништа нам није било тешко. Толико топлине и разумевања на једном месту.Био је то мелем за душу.

Речи старца Пјотра

Нашим ходочасницима у најдубљем сећању остаће речи осамдесетогодишњег баћушке Пјотра:
- Питао сам се протеклих деценија ко ће овом великом руском народу да помогне да се освести, а то сте учинили ви Срби. Издржали сте све неправде и својим примером показали и нама да је време да се усправимо.

Аутор: Ј. Симић
Извор: Новости

Радост сусрета

Добисмо позив од оца Серафима из манастира Св. Тројице, Бијеле Воде, да заједно са његовом групом „Србче” наступамо у Казнено-поправном заводу у Сремској Митровици. До сада смо имали различите позиве и поводе, али овај позив је од свих до сада био заиста другачији. Као и у свакој установи тог типа, и овде се зна ред, те смо и ми морали да га поштујемо и прођемо процедуру проласка без мобилних телефона, камера и било каквих сувишних ствари, осим инструмената и пратеће опреме, која нам је била неопходна. Заборависмо да малолетна лица не смеју ући у круг затвора, те на нашу велику жалост, наш најмлађи члан Василије Перановић – перкусиониста није могао да нам се придружи. Ушли смо у круг затвора, можда још помало и несвесни где се налазимо, где нас у тишини и миру дочекују домаћини и упознају нас прво са историјом затвора и спроводе до Дома културе у ком треба да наступамо. На вратима Дома дочекује нас још један од наших домаћина – отац Бранислав, који се са осталим људима задуженим за наш долазак потрудио да се овај догађај заувек утисне у срцу. И сусрет са оцем је био посебан. Мени лично је срце затреперело, суза се борила да не крене, али по узимању благослова, радост је надјачала тугу. Његова смиреност и благост ме је некако посебно дирнула. По уласку у салу, видели смо да је публика већ била на својим местима и стрпљиво чекала док смо ми монтирали опрему и инструменте.

Већ неколико пута смо променили репертоар који ћемо певати, имајући у виду да немамо пуно времена на располагању, а уједно размишљајући шта би највише користило нашим слушаоцима и чинило им добро. Отац Серафим је отпочео ово (слободно ћу рећи) дружење предавањем, а затим у наставку са групом „Србче” отпевао неколико песама. Дошао је ред и на нас. Често говорим да је некад боље имати трему, него налет емоција, што се код мене, признајем и десило. Где год смо до сада наступали, углавном се нађе неко кога познајемо, с ким заједно певамо, ко зна и тражи неку нашу песму, а овде је био другачији случај. Не знамо ни кога ћемо срести (осим, наравно оца Бранислава), као ни музички укус публике, ни да ли ће уопште разумети поруку песама које певамо. Отац Серафим је замолио чланове своје групе, Бранка и Нелу да нам се придруже, тако да се и они прихватише тарабуке и микрофона, да радост буде већа, да се Господ слави! Публика је више него што смо могли очекивати реаговала на песме, што је за мене, морам признати, било велико изненађење и велика радост! Из тог разлога отац Серафим рече да отпевамо још неку песму. На крају је и затворски бенд припремио изненађење за оца Серафима, тиме и за све нас, отпевавши песму у част манастира Св. Тројице. Још под утиском сусрета, предавања, песама, не приметисмо да је време пролетело и да се ближи растанак, а чинило се да још толико тога имамо једни другима пренети. Наши домаћини су нас позвали да у неком тренутку поновимо овај сусрет.

Верујем да не постоји особа на овом свету која не тражи љубав, истину, смисао, а тиме заправо хтео или не да призна – тражи Бога. Наше песме управо говоре о Богу, љубави, истини, смислу. Чињеница да је наша публика „имала уши да чује”, даје ми наду да је и у срце примила, а тиме је и наша посета имала смисла.

Завршићу речима нашег познатог глумца, Небојше Дугалића:

Све што човек чини, чини да би то доспело до неког другог. Основна човекова глад је да дотакне срце другог, јер је то основ његовог опстанка. Ту смо да поделимо неку радост. Важно је само да се та радост деси, као што је и болно ако се она не деси. Најбитније је чувати непосредност, обраћати се другом бићу као себи равном, живом бићу, с којим желимо да поделимо неку радост.

Драгана,
певачица групе Талита куми

Сретење

Чудесни су и радосни, пуни поуке и смисла, путеви Господњи, заиста...”, записао сам ово са осећајем дубоке истине који ме је прожимао.

Месецима уназад слушао сам приче и догађања из „спољњег света” које ми је говорио мој духовни отац, утамничени прота Бранислав... Причао би, усред невоље и страдања, које га је снашло, усред брижних уздаха пред Богом за своју породицу... О дивној и храброј духовној деци коју има... О појединим живојеванђељским свештеницима и монасима... О цркви Христовој, оној истинској, једносуштној и нераздељивој...

Стварао сам слику и жељу да их упознам... Да упознам тај другачији, бољи и светлији свет и те, у Бога Распетог, верујуће људе. У међувремену, надао сам се у истинитост народске пословице – с ким си, такав си! И у своју достојност, Божијом милошћу добијеном, да сретнем и сабрањем припаднем овом светосавском стаду Христовом!

Вест да ће нас у заводу посетити о. Серафим из Светотројичног манастира и да ће нам даровати своју љубав ближећи нам трилогију књига о. Александра Торика „Флавијан”, те да ће нас обрадовати чарима духовних песама, уз браћу и сестре који с њим долазе, измамила је код мене, овако маловерног, најпре неверицу, али онда се сетих Бога Свемогућег те Му усрдно захвалих...

Отац Бранислав није одавао емоције, али их је било (и те како!). Толико слушаних прича о љубави, необичној за ова времена, о. Серафима, сати и сати слушаних песама са компакт дискова, кроз оживљени дух богомољачког покрета Св. владике Николаја Српског и руске духовности... Непосредна срдачност очеве духовне деце учинила је да се сви потребити и вапијући за Христом, тог дана у затвору осете као своји, једнодушни с њима (једним Духом – Светим!). Слободни – слободом којом нас Христос ослобађа! Радосни – подељеним бременом нашим и радошћу њиховом коју нам донесоше и која је преливала из њих – васкрсно и несебично... Ово место можда има своје боје! Своје прозоре (и мањак врата!), али има и ту изузетну привилегију да, свеједно када, коме и шта, истовремено и узима и даје!

Наш корак није слободан. Посечен је зидом, жицом, казнама, правилима, али то трпљење утамниченог човека, а нарочито страдајућег свештеника, даје пред Богом слободу молитве. Шчедрота Божијег утешенија није изостала! Чак је преобилно била осетна и за присутне, који за себе говоре да су „неверујући”... С уздахом су говорили данима после тог поднева да је било „невероватно”! „Невероватно – неверујућима”, а благодатно – благодушним. Слобода корака гостију донела је трептаје тог „другачијег” свепраштајућег – у место где се људи боре да опросте и да им буде опроштено! Верујућег без компромиса – у место где се сумње множе и бујају! Наде – у место где нада постоји, ретко рађајући човека у Вери, а још ређе у љубави... Сви смо у себи осетили кајање... Што нисмо тихо радосни и кротки као наши гости! Што нисмо пуни љубави која се не може сакрити – као што су они... Што не умемо величати и благодарити Господу, као они. Али зато сте нам подстакли кајање и показали како је леп и благородан човек који верује у Христа и како је радосно и једноставно припадати једном стаду, једни другима.

Звуци ваших душа, погледи, загрљаји остаће дар који ћемо носити са собом кроз трајање овог живота и посезати за њима када се небо смрачи, море узбурка, а душа клоне...

Хвала Господу што сазнадох и удостојих се, као и Вама што Га прослављате и што сте „со овога света”.

П.С. Још сам радостан од вашег загрљаја, оче Серафиме... Ех, да радост ова никада не престане!

Радосав Марковић

Звуци из тамнице

Посведочићемо о догађају који се, Богу хвала, збио у четвртак 11. јуна у кругу КПЗ у Сремској Митровици. Одржана је духовна трибина на тему промоције књижевних радова руског писца и монаха Александра Торика. Програм је водио отац Серафим из манастира Свете Тројице крај Љубовије, а улепшали га наступима музичке групе Србчад и Талита куми. Овакав, по свему врло необичан концерт, није могао да прође без дирљивих момената о којима смо разговарали са учесницима и које ћемо покушати да пренесемо.

Организатор концерта, отац Серафим, својски је морао да се потруди како би духовно вече и концерт били спроведени у дело. Управа затвора нам је потпуно изашла у сусрет и све што су могли учинили су као прави домаћини. Ипак, када смо крочили у затворски круг, осетили смо ко је заправо прави домаћин. Ништа се не би организовало да отац Бранислав Перановић није принео своје молитве Господу и да са својом братијом то није стварно пожелео. Све је изгледало тако дивно и нестварно, нисмо се осећали као да смо ту дошли, већ као да смо ту доведени. Сурова реалност мешала се са искреном срећом и то се дешавало непрекидно.

Улазак у затворски круг треба посебно описати, јер то заслужује својом посебношћу. Сама помисао на улазак у високо обезбеђени објекат, са гомилом музичке опреме, натера те или да се расплачеш или да се насмејеш до суза. Гитаре, појачала, сталци, каблови, све што би стражари само могли да „пожеле“, некако је унето унутра по Божјој вољи. По уласку у круг дочекује нас добродошлица затворског вероучитеља препуна историјске грађе о самој установи. Док смо пролазили затворским двориштем, осврнули смо се носталгично ка улазу и приметили да се „излаз“ готово не примећује од силине зидова.

Испред позоришне сале срдачно нас је дочекао отац Бранислав. Поздрависмо се и узесмо благослов, и то онај прави, страдални. Са осмехом смо постављали опрему и припремали се. Пратили су нас погледи бројних затвореника који су дошли да у духовној вечери учествују. Приметило се одмах колико су тихи и дисциплиновани, што је утицало да и ми на прстима радимо свој посао. Речи оца Серафима су биле срдачне и искрене, као и музика гостујућих група. Чинило нам се са бине да су и аплаузи срдачни и да се на лицима види задовољство са друге стране. Овакав необичан концерт није могао да прође тек тако без изненађења. Изненадио нас је наступ музичке групе сачињене од затвореника, која је на крају у славу манастира Свете Тројице отпевала песму на речи брата Радосава, такође утамниченог. Тада, у очима већине гостију, могле су се назрети сузе повучене тежином тренутка.

Док смо сређивали утиске у затворском ресторану, размишљали смо ко је кога духовно више укрепио, ми затворенике, или они нас. Иза зидина се осећа велико присуство Бога, покајање је велико, а ми смо имали ту срећу да то осетимо провевши тамо само једно поподне. Посетити оца Бранислава, учествовати на дивној духовној вечери и изаћи из затвора, и то све у једном дану, то се тешко речима може описати. Можда се може опевати.

Реч-две о оцу Браниславу...

„Познајем га већ дуго али га никада нисам видео тако смиреног и усредсређеног. Из њега је мир излазио као мирис оближње липе и испуњавао срца. Као да га је мука протурила кроз сито задржавши све оне боголике особине. Ниједан сувишан покрет, ниједна сувишна реч, само најчистија љубав могла се осетити. Дуго ћу памтити овај тренутак.“

Духовна тамница...

„Волео бих да искрено могу да тврдим да су затвореници више утамничени од нас који смо ван зидина, али нисам баш стопостотно сигуран.“

Једна анегдота...

„Приликом доласка, у шали, музичари су установи наденули име „КаПеЗе“ – Клуб преступника закона. Без икакве жеље да се неко увреди и да се нечији положај омаловажи, свака мука се увек може посматрати и из ведријег угла. Радо бисмо поновили свирку тамо, енергија коју смо примили од публике је невероватна.“

крстоносци

Утамничење попа Перановића

Светосавац тврде вере праве, Перановић Станка Браниславе, са злом црним у коштац се хвата Да од смрти спасе сваког брата... Србску чељад да не треби дрога, он спасава, све у име Бога, свештеник је он горштачког кова, башту Божију плеви од корова... У мајкама србским наду буди, зла судбина више да не суди над породом и над животима, над сиротим и над богатима... Своју љубав и своје савете, своју строгост, кад несреће прете, своју кућу и своје имање, поглед к Богу и свe своје знање... И свој кревет и трпезу своју, само живе да има на броју... Јеванђелски себе је давао, да би децу србску спасавао, А за мало свештеника зна се, да невољу примиче уза се тамо где су већ сви дигли руке, не могавши да истрпе муке. Не могавши све бруке и јаде, да гледају што им деца раде... А чега се боје оци ини?! Зар се тако јеванђелски чини? Што сред црне и паклене рупе, око себе чељад не окупе, да молитвом и светијем трудом, милосрђем Божијим и чудом, невољнике болести не спасу, ко пастири овце да напасу... Па да збрину мило стадо своје, оправдају, Боже, речи Твоје! Напасао своје стадо ревно, некад мирно, а некада гневно, понекада шибу крио није у сили се делом разум крије! Као овца што 'оће међ вуке, па чобанин вата прут у руке, да спасава и уразумљује и да целом тору поручује... Из чељусти смртне их спасава, док у њима разум још стасава, док им воља добро не ојача, док се сете материнског плача... И свих зала које починише, дроги црној кад се потчинише, власт ђаволу у руке кад даше и робови његови посташе! Отац добри муку дели с њима, телом живе, душом мртве прима, у помоћ му сви ближњи притичу, ко да гледаш јеванђелску причу! Попадија наркомана двори, нема када душу да одмори, док му нејач свакодневно гледа, како љубав своје ближње не да... Ко се са злим и опаким дружи, све се на зло и несрећу тужи, а ко Бога у помоћ призива, Господ му се драги одазива... И кад силом од смрти отима, и кад више и кори пред свима Бог зна сами шта се у њем збива и у каквој патњи свештеник пребива... Међу силом, силнији бити мора, харамбаша сред хајдучког збора, за умилне речи и не хају, силни – само језик силе знају... Главу отац Перановић брије, главу брије, срце меко крије! Неког грди, неког благосиља, док не схвате да је живот збиља! И Небојшу, тога црног дана, којим дође болна смртна рана, којом Господ поравнава путе, и све верне тера да заћуте... И да схвате како се спасава, Како страда и не очајава, Како ништа до човека није Ни спасење, а ни страданије! Тога дана као своје дете, одвраћ'о је од намере клете, а из гнезда међ' зверове оде, о, да смрћу плати грам слободе... Пред злом осто отац непокоран и на силу, љубављу приморан. Несрећа се кроз слабост пројави. Небојша се у шоку удави. Својом жучи, соком из стомака. Однесе га црна земља лака, допусти му Господ да с` одмори и да страшна невоља прозбори... Надвила се и сва тма и тмуша, неко прича, неко лажи слуша, некоме су мила та страдања, јер му пос'о цркву да прогања... Да попљује сваки труд у Срба, њима кривим правија је врба, нег' све србско у Христу свештенство, новац њима свето је првенство... А за Свето Тројство и не знају, осим када хуле и љагају, у новине јоште првог дана, свану слика мртвог наркомана. И бахатог, силног свештеника, главна вест је почетком дневника... Наста трка, ко ће пре да пљуне, да ликује, да прети и куне... Дочекаше дрвљем и камењем, док се моли пред Светим Сретењем! Да Бог драги на добро доведе, све те сузе, псовке и погледе... Сву несрећу и чемерне сузе, душу грешну што Небојши узе... Ал' несрећа никад сама није, неко плаче, неко реп подвије... Неко ћути, неко на зло слути, неко ропће, на Бога се љути... Попадија чељад своју свија и не пита Бога шта је крива... Него храбро, к'о Милица Света, сама стаје против целог света, против злобне вике и светине, што и живог Господа распиње... Све што мрзи светосавље србско и што цркву гледа оком мрско, удружи се заједно под руку, па упрло да отежа муку... С једне стране пређу адвокати, сваки од њих траг несреће прати... С друге стране лабилне судије, њима правда баш и важна није... Нит читају, нит познају право, нит је који с човеком страдав'о, па да знају права мука шта је, кад пресуду драконску издаје... Кад човека криви од невина и пресуду чита из новина...

Где ће душа поштених судија?! проће робу сва тешка робија... Ал' је вечна патња у грешника, који суди Божјег праведника, што окриви србског свештеника?! Рана му је на души велика! За несрећу, к'о да је убиство! К'о да уби са намером чисто! Бојећи се за положај и плату... Не марећи за заклетву дату... Браниле га мајке уплакане, што им деци продужио дане, бранио га и стари Илија, свака реч му као Омилија... Мало епски, а мало правнички, да поништи образ насилнички, јер пресуда клеветом се зове, то што пишу и у мутном лове... То што кроје пресуду пре суда, о, каква су то времена луда, кад пресуде читаш из новина, о, кукавна судба нам је свима! Боље ти је изгубити главу, него своју огрешити душу! Тако учи стара србска мајка, Јевросима Краљевића Марка... А то данас судије не знају или знају, али и не хају, јер се суда Божијег не боје и не маре за чељаде своје... С миром гледа Перановић стари, као да га не дотичу ствари, људског суда и људских пресуда, свакаквијех видео је чуда... Сваког чуда за три дана доста, али грешна душа завек оста, зато гледа ка Богу Свесилном, Њега хвали, молитвом умилном... Хвала Теби, Пресвети, на муци, Хвала, Спасе, на спасење руци, Хвала за све што си мени дао, што сам мален пред Тобом остао... Децо драга, без роптања и плача, милост Божија од страдања јача, на спасење и пут Христов води, да се човек земље ослободи... Молитвом се Богу спасавајте, Њему Светом не приговарајте, Никада нас није напустио, Све је ово Господ допустио! Истином се и само њом браним, Ја не могу савест да сахраним, у кавез ме сломите ко птицу, ал' немојте додават' кривицу... Када суд је изрек'о пресуду и правнички, а и људски луду, два'ест лета и двадесет зима, у тамници да провести има. к'о злочинац и разбојник прави. Полицајац лисице му стави, јеца душа духовних му чеда, погледа их с миром брада седа... И теши их погледом очинским и држањем хајдучким, старинским... Да се у злу, пред злом не понизи, нит пред смрћу, нит у каквој кризи... Хода мирно, све молећи Бога, свестан светог достојанства свога, на зле речи и на подозрење, моли Бога и Свето Сретење... Да им Господ ум облагодати, да их људском праобразу врати, унапред је опростио њима, то је Господ поручио свима... У казану црног људског греха, лажи, блуда и сатанског смеха, Божију реч храбро васкрсава, невољнике од беде спасава... У бетону, жици и тамници, човјек где се обрадује птици, храбри, моли, учи и не куне, не да човјек у тами да труне... Каже браћи, што суде несрећи, Бог је сведок, Он је био трећи... И он знаде јесам ли убио, да л' сам својом чашћу сагрешио... Из љубави и немоћи да гледам, како смрти нејаког да предам, да га гледам како нам одлази и ка страшној смрти да полази... Попадија као Ангелина, душе пуне рајскијех милина, чељад своју око себе свија, а душа јој к'о царска Русија... Тугу носи Ана најстарија, за Христа се удаје Марија, Марина се пред Богом одважи, иконопис да јој веру снажи. Василије од тринаест лета, тек сазнаје о злу овог света и у лажи да су ноге кљасте... у Христовог витеза он расте... Син му Петар о кући се брине, дође оцу да га жеља мине, да послуша очиње савете и препозна замке што му прете... Мајци Роси мира нема гробу, мртва чује лажи и ругобу, од муке се у гробу преврће, што јој некрст на сина насрће... Стари отац, бол са собом носи, к Небу гледа, траву младу коси и горштачке сузе он отире, да се буре у грудима смире... На муци се познају јунаци! Поручујем и оцу и мајци... А тамница човека не гаси, муком човек душу ће да спаси! Душу своју, а и ближње своје, јер не могу душу да одвоје, нити могу образ да пониште и да веру баце на буњиште... Све су старе исто прогањали, они што су против Бога стали... Против Бога и против Распећа, док зла тама гушћа је и већа... И стари су се у Бога уздали, образ нису под ноге бацали... већ су чојски, витешки страдали, примери су кроз време остали... Оста наук у вијеков да спречи и реч ова што гуслама јечи... како једног попа страданије, каља образ читаве нације! Јер ко ћути противу злочина, није човек, већ људска сплачина, а ко скочи Крста да понесе, Славу рода и србства пронесе! Нек' не куне, него благосиља, ко допадне њихових бастиља... Нек' речима овим њиве саде – ОПРОСТИ ИМ, ОЧЕ, НЕ ЗНАЈУ ШТА РАДЕ!

Радосав Марковић

Васкршња беседа оца Бранислава Перановића

Снимак је направљен приликом телефонског разговора са оцем, па молимо да имате у виду и тамничке услове, ограничење времена, као и то да се веза повремено прекидала.

Веза до тонског снимка.

Драга браћо и сестре, Христос Васкрсе!

Одавде из тамнице, са свима вама, који се трудите на овом сајту, као и са вама који га посећујете, желео сам да поделим ову пасхалну радост, јер заиста Христос васкрсе и свима који га следујемо неизмерну радост донесе. Оно што је занимљиво и што заиста сваки верник треба да има на уму, а то је да је Господ пре стварања света знао шта ће бити са творевином и са родом људским и да ће бити неопходно искупљење том страшном крсном жртвом и на то је и пристао. И нас то обавезује да се на ту Његову, како ми то кажемо, распету љубав одазовемо. И да никад не заборавимо две највеће заповести – љубав према Богу и ближњима, јер ми хришћани нисмо од овог света, ми смо судеоници тајне преовладавања Васкрсења, тајне Царства Божијега, тајне Вечног живота.

Постоји опасност да преспавамо овај живот, а то се не сме десити. Да се будимо и пробудимо, да се не изгубимо и не залутамо, јер нисмо свесни до које мере нас непомјаник замајава и како траћимо време које је драгоцено. Ја сам то посебно овде у тамници осетио. Све је заправо прекратко, а овоземаљски живот је једина прилика да досегнемо до Вечног живота и Царства Божијег, до заједнице са Богом живим, с којим треба да се сретнемо, не лажне личности, него пробуђени и освешћени. Свети Оци говоре да се у духовном животу не сме журити, али не смемо ни дангубити. Толика је навала малодушности, равнодушности, горчине и огорчења. Морамо се чувати и роптања.

И све ове привремене невоље Господ допушта, јер Он, за разлику од нас, који имамо краткорочне интересе, гледа на крај нашег живота. И заиста, залог је огроман, а то је наше вечно спасење и живот у Царству Божијем кроз све векове и сву вечност. Сетих се једног монаха, који је по Светој Гори ходао, стално питајући: „Шта мислите, да л` ћемо се спасти?” Њега је само то занимало. Дакле, браћо и сестре, да чувамо одушевљење за веру и за спасење и за Христа. Да се чувамо многобрижја, јер је оно последица маловерја. Свети Оци опет говоре: „Ако се човек брине преко мере, значи да недовољно верује Богу”, а ми Бога јединога имамо у кога можемо и морамо имати поверење, јер је Он то поверење кроз све сведочење историје рода људскога посведочио и оставио нам као залог, да за Њим идемо неодступно, као и наши свети преци. И да чувамо наше светосавље, да следујемо Светом Сави, Светом Јустину Ћелијском, Светом Николају Велимировићу, нашем патријарху Павлу. Да заиста волимо пре свега веру, Христа, свету цркву, да волимо народ и отаџбину и да чувамо породицу, кроз јеванђелски систем вредности, кроз држање заповести.

Човек може даноноћно пребивати у храму, а да се не спасава, јер проблем је формализам и равнодушност и све те замке које постоје, јер живимо у површном свету, делимично и сами површни. С тиме се и није лако изборити, зато треба да се бодримо, да се подстичемо практичним и мистичним светотајинским животом, с љубављу, читајући Христове речи, забележене у светој књизи Његовој, у Светом Јеванђељу – Светом писму, читајући такође Свете оце, али на један делатан начин, са жељом да се променимо и применимо оно што читамо, јер, како каже у Светом писму „шта вреди да цео свет задобијемо, а да души својој наудимо”.

Драга браћо и сестре, још једном вам честитајући Васкршњи празник, ја вас подстичем, а тиме и себе и своје, да све предамо у руке Божије, у непрестаном старању и труду, да живимо сви радујући се, имајући мир Христов, који превазилази сваки ум. Нека вас Бог благослови и подари свако добро у све дане вашег живота.

И још једном: Христос васкрсе и ваистину Христос васкрсе!