субота, 11. април 2015.

Васкршња беседа оца Бранислава Перановића

Снимак је направљен приликом телефонског разговора са оцем, па молимо да имате у виду и тамничке услове, ограничење времена, као и то да се веза повремено прекидала.
Веза до тонског снимка.

Драга браћо и сестре, Христос Васкрсе!

Одавде из тамнице, са свима вама, који се трудите на овом сајту, као и са вама који га посећујете, желео сам да поделим ову пасхалну радост, јер заиста Христос васкрсе и свима који га следујемо неизмерну радост донесе. Оно што је занимљиво и што заиста сваки верник треба да има на уму, а то је да је Господ пре стварања света знао шта ће бити са творевином и са родом људским и да ће бити неопходно искупљење том страшном крсном жртвом и на то је и пристао. И нас то обавезује да се на ту Његову, како ми то кажемо, распету љубав одазовемо. И да никад не заборавимо две највеће заповести – љубав према Богу и ближњима, јер ми хришћани нисмо од овог света, ми смо судеоници тајне преовладавања Васкрсења, тајне Царства Божијега, тајне Вечног живота.
Постоји опасност да преспавамо овај живот, а то се не сме десити. Да се будимо и пробудимо, да се не изгубимо и не залутамо, јер нисмо свесни до које мере нас непомјаник замајава и како траћимо време које је драгоцено. Ја сам то посебно овде у тамници осетио. Све је заправо прекратко, а овоземаљски живот је једина прилика да досегнемо до Вечног живота и Царства Божијег, до заједнице са Богом живим, с којим треба да се сретнемо, не лажне личности, него пробуђени и освешћени. Свети Оци говоре да се у духовном животу не сме журити, али не смемо ни дангубити. Толика је навала малодушности, равнодушности, горчине и огорчења. Морамо се чувати и роптања.
И све ове привремене невоље Господ допушта, јер Он, за разлику од нас, који имамо краткорочне интересе, гледа на крај нашег живота. И заиста, залог је огроман, а то је наше вечно спасење и живот у Царству Божијем кроз све векове и сву вечност. Сетих се једног монаха, који је по Светој Гори ходао, стално питајући: „Шта мислите, да л` ћемо се спасти?” Њега је само то занимало. Дакле, браћо и сестре, да чувамо одушевљење за веру и за спасење и за Христа. Да се чувамо многобрижја, јер је оно последица маловерја. Свети Оци опет говоре: „Ако се човек брине преко мере, значи да недовољно верује Богу”, а ми Бога јединога имамо у кога можемо и морамо имати поверење, јер је Он то поверење кроз све сведочење историје рода људскога посведочио и оставио нам као залог, да за Њим идемо неодступно, као и наши свети преци. И да чувамо наше светосавље, да следујемо Светом Сави, Светом Јустину Ћелијском, Светом Николају Велимировићу, нашем патријарху Павлу. Да заиста волимо пре свега веру, Христа, свету цркву, да волимо народ и отаџбину и да чувамо породицу, кроз јеванђелски систем вредности, кроз држање заповести.
Човек може даноноћно пребивати у храму, а да се не спасава, јер проблем је формализам и равнодушност и све те замке које постоје, јер живимо у површном свету, делимично и сами површни. С тиме се и није лако изборити, зато треба да се бодримо, да се подстичемо практичним и мистичним светотајинским животом, с љубављу, читајући Христове речи, забележене у светој књизи Његовој, у Светом Јеванђељу – Светом писму, читајући такође Свете оце, али на један делатан начин, са жељом да се променимо и применимо оно што читамо, јер, како каже у Светом писму „шта вреди да цео свет задобијемо, а да души својој наудимо”.
Драга браћо и сестре, још једном вам честитајући Васкршњи празник, ја вас подстичем, а тиме и себе и своје, да све предамо у руке Божије, у непрестаном старању и труду, да живимо сви радујући се, имајући мир Христов, који превазилази сваки ум. Нека вас Бог благослови и подари свако добро у све дане вашег живота.
И још једном: Христос васкрсе и ваистину Христос васкрсе!