Талита куми - Осуда

На добротворном концерту за обнову манастира Свете Тројице крај Љубовије на Дрини, наступао је Отац Серафим са бендом Србчад, а међу многобројним гостима наступио је и бенд Талита куми.

Посвећено оцу Браниславу

Суштина вере у 30 секунду

Ово пишемо како би охрабрили оне који су у вери клонули, исто онако као што нас духовник охрабрује својим речима. Премали смо ми да би могли говорити о суштини вере, али снагу вере осећамо и доживљавамо свакодневно. Ко има очи нека види, и уши нека чује: Господ се мора срцем прихватити, а делима иповедати. Ко то не спозна, неће разумети видео запис који следи.

У име оца Бранислава

Захваљујемо се уредницима youtube каналa Не кради отаџбину на објављивању овог предивног записа.

Аутобиографско сведочанство Богдана Тителца

Рођен сам 28.05.1980. године у Новом Саду, где сам и провео досадашње 34 године живота. Дали су ми име Богдан, са жељом мог оца и молитвом да живим животом као да сам овом свету од Бога дат. Међутим, живот ми је текао другачије и након развода мојих родитеља, у мојој 5. години, мајка ме је прозвала „Мишко”, а улица, на којој сам затим одрастао, знала ме је под надимком „Камени”. Сад кад размишљам, као да су то била имена која су испророковала ток мог живота, а уједно и одражавала мој, склон крајностима и изразитом екстремизму и фанатизму карактер, јер заиста сам спознао и „плишану” и „сурову” страну живота, потпуно бивајући препуштен лудачком цепању између тих двеју струја у сваком човеку. Главно је да ме је ђаво читавог живота „водио жедног преко воде”, а ја то нисам увиђао сматрајући себе најисправнијим верником најправилнијег схватања хришћанске вере, а заправо лутајући од немила до недрага, од лудила до утопије, од цркве до улице, по најразличитијим протестантским сектама, кршећи се по овом мрачном свету већим делом свог осиромашеног и површног живота, утопљен у дрогу, агоније, снове и илузије, страхове, па чак и крајње и неописиве чежње за смрћу, као што рече мудрост: „Који мене одбаце, у смрт се заљубе”.

Већ од 13. године ушао сам у пакао дроге, 3 пута сам био на „метадонском програму” (сваки пут по годину дана, сва три пута на максималној дози од 300 капи дневно уз додатну монструозну пропратну терапију свакојаких психоактивних лекова) и сва три пута скидао сам се „на суво” – без иједног олакшавајућег средства, па чак ни цигара. Ко је имао слично искуство, схватиће зашто толико детаљизирам. И заиста сам небројено пута преклињао Бога за смрт, упознавши до сржи исконску људску беспомоћност и очајање. Тренутно се са великим чудом свега тога сећам. Ето, сад се налазим на 6. издржавању затворске казне у КПЗ-у Сремска Митровица, 2 године апстинирам од психоактивних супстанци, али све ово, досад изречено, заиста је небитно и све више бледи у огледалу сведочанства које желим даље да изнесем.

Пре 4 месеца, који ми се чине као 4 године (толико се мој живот од тад променио), упознао сам оца Бранислава. Е, то је било посебно искуство! Поуздано тврдим да пре њега, колико год дуго и убедљиво да је покушавао, нико није могао да ме отрезни од мене самог, огрезлог у патологију духа и душе несвакидашњих размера. Отац је унео нову силу у мој живот – бистру, прецизну, пажљиву и неодољиву Христову надземаљску љубав. Наш сусрет догодио се приликом мог обичаја да свакодневно одлазим у храм Божији, овде у затвору и притом, са подигнутим рукама певам песме, научене у сектама које сам давно посећивао, убеђен да радим најнормалнију ствар, а то исто обичавао сам да радим и у спортском центру пред око стотинак људи, којима се ко зна до које мере дух свакодневно саблажњавао од такве количине прелести у коју сам упао преко главе. То још и не би било баш тако страшно да ме је ико од њих могао навести да се, макар на трен, упитам о разумности својих таквих обичаја (где сам себе чак сматрао жртвом за Божије сведочанство), а нема ко није покушао да ме освести (и на какве све начине – од најозбиљнијих претњи и напада, преко провокација, изругивања и подсмеха, до најдобронамернијих и најпријатељскијих сугестија), али нико, баш нико није могао ни да ме замисли над самим собом. И тако се сасвим ненадано догодило чудо – појавио се отац Бранислав и само једним продорним погледом и са пар благих, божанских речи допро је до мене, започевши новим рукописом нову страницу мог живота. Тако сам упознао православну веру, мој живот се из корена окренуо за 180 степени и моје преображавање у Господу Исусу Христу је започето, али овог пута у Истини, која ме је ослободила, а којом ме отац (сада и мој духовни отац) Бранислав обасјава свакодневно у разговорима и личним примером, упућујући ме на православна предавања и светитеље, као и на вечну заједницу Духа са нашим драгим Спаситељем, у коју се свакодневним подвизима и трудом, као и заједничким молитвама уграђујемо. Преко њега мени се отворио и показао цео један неисказив и бескрајан хоризонт – свет изобилан радошћу и лакоћом живљења, недохватни и неистражен микрокосмос, проткан мистичном божанском привлачношћу и најсветијим тајнама, у којима смо постали судеоници у Божијој природи, спасавајући се и изобличујући Христовом светошћу.

И још да споменем да ме отац није само речима увео у то вечно пространство, већ ми је, по изласку одавде, понудио ни мање ни више, него свој властити дом, упознавши ме и повезавши са својом породицом, дајући ми несебично и сопствено срце и душу, заједно са њима, на све то, повезавши ме и са још неком својом духовном децом, опскрбивши ме свим потребним духовним садржајима и литературом, укључујући ме у активни живот цркве и богослужења, промишљајући о мени и о беседама које ми дели свакодневно, молећи се за мене и имајући наду у моју будућност, сагледавајући, преиспитијући и прозирући целокупну моју душевну структуру боље него ико, па чак и ја сам.

Мислим да је заиста сувишно и реч више рећи о томе – зашто ме је све то одувало и једном заувек поставило на ноге, али ноге постављене на земљи са древним, божанским, тврдим и поузданим темељем, непролазним и вечним нашим Господом Исусом Христом, у име Оца и Сина и Светога Духа. Амин.

Нека је вечна слава и хвала Богу који нам оца Бранислава даде!

У знак сведочанства и захвалности од духовног сина Богдана

Веза до оригиналног рукописа.

Несебична жртва

Постоји род лажан, тежак, неумољив –
проклете и срамне прелестиве сорте,
што распиње сваки црни корак, горљив,
самозваном правдом богохулне хорде.

Древни механизам, по бесцењу скројен,
сплетке остварује шаком сребрњака:
загнојен и свиреп, безочношћу дојен,
тамницом окити Божјег пустињака.

Стара је то прича за сваког, ко дрема
пут вирова пакла, с којима свет тоне:
ко освешћен хода, ко лукавства нема,
тог нечисте звери, к'о злочинца, гоне.

О, клевето црна, шта ти очи виде?
Гле, канџама ријеш месо мученика!
Од парница твојих сва небеса бриде!
Док жртве ти пасу стадо послушника.

Зар толики немар проже човечанство,
да хаљине светих раденика блати?!
Нашта им моћ кратка, слободе пространство?
Ко од њих ће икад за спас јадних стати?

А оног ко душом и телом је стао
за болесна чеда с беспоштедним трудом,
ревношћу надљудском, како год је знао,
погазише слепим, крволочним судом.

Ал' повика вечност:
Нек је блажен вазда,

с преданошћу ко се несебично бори!

За славу га Господ непролазну сазда,

међу децом својом, к'о звезда да гори.

Аутор песме: Тителац Богдан

Веза до оригиналног рукописа.

Ношење крста

Бити крстоносац је лична ствар, тако нешто не може да се наметне, нити неко може да те натера. Носи у себи тежину, и често је врло напорно носити га. Ипак, све то није узалуд јер много пута је посведочено да труд бива награђен на крају. Сваки пут када се нешто потрудиш или претрпиш, ти га у ствари помало носиш. Носиш га док радиш, док волиш, док се смејеш, док помажеш, док тражиш, а понекада ти се чини као да се носи сам и да је лаган као перце. Има дана када није тако, када се тело умори, а воља ослаби, па крст треба спустити. Мудрост је спустити га на право место, на чврст ослонац, како би се после што лакше понео. Из предања светих отаца може се извући поука да је крст најбоље ослањати на Господа, Свето писмо, духовника јер они представљају тај чврст ослонац. Али људима је ипак дато на вољу, није неопходно да га носиш непрекидно, одмори се понекад, само га немој бацати.

Одбацивање крста узалудно је, јер ако пођеш пут Господа, крст ти треба. У том случају мораш га из блата подићи и поново упртити. Људи често не маре и запостављају ношење крста не знајући да је он знамење и кључ спасења. Постоје тренуци када ти само крст може помоћи, е онда се треба вратити по њега. Благо онима који крст примају.

Отац Бранислав нас често подсећа, па из тамнице у перо виче: „Носи крст свој јер то је твој крст, само ти можеш да га понесеш. Не би ти Господ дао оно што не можеш да понесеш“. Понекад би нас саветовао када смо у дилеми: „Не носи туђи крст, није ти намењен, за то нећеш добити награду, а другом ћеш ускратити награду“. Понајвише нам је користио савет како да препознамо шта треба чинити како би се крст носио. Богу хвала на крсту, а оцу Браниславу хвала на саветима.

Нека би Господ дао да крст носимо лако
Крстоносци

Колико кошта један наркоман

Често смо се питали да ли је скупо дрогирање. С обзиром на то да дрога може лако да се набави готово у близини сваке школе, кафића, клуба и места где се окупљају млади, претпоставили смо да је дрогирање јефтино. Уколико имате сличних интересовања слободно прочитајте овај текст.

Да би одговорили колико кошта један наркоман, осврнимо се прво на просечног пушача или алкохоличара. Добар пушач који пуши две паклице цигара дневно просечно потроши око 2*2 евра* 30 дана = 100–120 евра месечно. Добар алкохоличар који пије 6 пива дневно потроши у просеку око 6 * 0.5 евра * 30 дана = 80–90 евра месечно. Цигаре и алкохол су дозвољене супстанце па, према томе, очекивано је да дрогирање мора бити скупље, да претпоставимо барем три пута скупље. Финансијски гледано, наркоман мора да троши барем 300 евра месечно на своју основну потребу, од које ближњи немају никакву корист.

Али то није једини трошак. Људи који су живели са наркоманима, сами наркомани и отац Бранислав помињу и многе друге трошкове. Пре него што изнесемо мишљење о другим трошковима да укратко осликамо профил једног наркомана.

Профил наркомана:

• То је наш брат/сестра у Христу који болује од поробљене воље. Ретки су они који се са поносом дрогирају. Свима се дрога свиђа, али би дали све на свету да се „скину”.
• То је човек самотњак, дрога му је једини прави пријатељ, сви остали су често замењиви.
• Има незгодно друштво, тешко да се може назвати пријатељима, које га на дрогу стално подстиче.
• Лошег је здравственог стања, већина телесних органа тешко подноси редовно и дуготрајно узимање дроге.
• Има кривични досије јер је понекад тешко доћи до средстава за дрогирање, па се прибегава „мрачним путевима”.
• Нема надахнуће ни за шта осим да смишља како ће се поново „урадити”.
• Сви његови ближњи пате због његовог стања и понашања.
• Није у стању да одржи концентрацију и да се бави неким одговорним послом. Тешко долази до озбиљног посла, а још теже га очувава.

Наркоман троши много више него што троше људи који немају тај порок. Троше стрпљење својих ближњих, троше своје здравље, троше своје пријатеље, троше људскост у свакој мери. Када питате породицу једног наркомана какав им је живот, углавном се добије сличан одговор, који би могао да се сведе на следећу реченицу: „Дао бих све на свету само да се извуче.” Из овог произилази да је наркоман много скуп, скупљи него што се може претпоставити, а што се финансијски може описати. Он чини толико штете на сваком плану, материјалном и духовном, која се тешко, понека и никако, не може поправити.

Лечење наркомана је опет посебна прича. Једном убеђен наркоман да је у проблему стално ће се осећати као птица у кавезу. Потребно је много труда и залагања како би се наркоман убедио да истраје са лечењем. У току лечења од наркомана нећете имати готово никакву помоћ, јер се то из њега нечастиви супротставља лечењу, не да душу коју је запосео. Рушилачки карактер једног наркомана на лечењу могу да представим речима оца Бранислава који каже да је наркоман у стању за дан три секире да поломи. Просечан сељак за живота користи само једну секиру, јер зна колико му је она вредна. Просечан наркоман не вреднује ништа у животу осим дроге. Таквог наркомана је потребно: сместити, обући, хранити, чувати, неговати, измислити му активност која ће му помоћи да не размишља о дроги, и то радити 24 часа седам дана у недељи. Притом су наркомани захтевнији од деце. Деца су несташна али нису рушилачки настројена, сачувати дете је великој већини много лакше него наркомана. Просечна рекреативна настава од 7 дана за децу кошта око 150 евра, одакле би се могло закључити да установе за лечење наркомана морају да наплаћују најмање 600 евра месечно. Али, где је ту гаранција да ће се наркоман излечити. Нигде, али то је добар пут, потребно је почети.

На крају закључујем да су људи који помажу наркоманима и баве се њиховим излечењем духовни дивови. Њих треба величати преко сваке мере. Они су на себе узели огроман подвиг пред Богом и требало би их помињати често како би им Господ дао снаге да у томе истрају. Они су хероји модерног друштва, а свако коме је ближњи излечен од ове тешке болести може о томе да посведочи.

Посвећено оцу Браниславу
Крстоносци

Корисна веза
Љубав и пакао - Исповест једне жене о животу са наркоманским зависником.

Прочитано на почетку мото-сезоне, априла 2013. године, на састанку мото-клуба Црна река

Помаже Бог, драга моја браћо и пријатељи!

Надао сам се да ћу можда неким чудом 2.4.2013. изаћи, па да се као људи видимо уживо, а пошто се чуда у животу ретко догађају, моје горко тамновање се наставља, са веома неизвесним исходом.

Стога вас се обраћам писмом и желим да поручим следеће:

1. Оно што је мени најпотребније и што највише желим – ви имате у изобиљу, само тога нисте свесни и то не цените. Нисам ни ја. Слободу! Док човек нешто не изгуби, није свестан шта има.

2. Веома вас молим да се чувате у свим ситуацијама, а посебно док возите, јер можете изгубити веома много. Вожња мотоцикла, која је извор радости и задовољства, лако се може претворити у непоправљиву несрећу и за вас и за ваше најмилије. Пуно водите рачуна – док је време.

3. Не траћите време свог живота, јер га немате много. Оно неумитно истиче, иде ка крају, исцуреће...

4. И доћи ће смрт. То је једино сигурно и човек ту најважнију чињеницу не сме игнорисати и потискивати. Погрешно је живети као да она не постоји.

5. Истински живот и радост имаћете ако правилно разрешите тајну смрти, јер ћете тиме открити тајну вечног живота, која је егзистенцијално питање немерљиве важности.

6. Тајна смрти и вечног живота путем превазилажења смрти од већине вас је сакривена због вашег немара, површности, неспособности да се заинтересујете, и због велике духовне запуштености.

7. Од када смо формирали клуб, све време сам био свестан тога и желео са вама да поделим спасоносну тајну цркве као неба на земљи и лађе спасења, али сам се чувао да не будем насртљив, чекао сам да се сами заинтересујете. Мислио сам: полако, ту смо заједно, има времена. Ето, погрешио сам: нисмо више заједно. А када ћемо бити – није у нашој власти да одлучујемо.

8. Зато вас одавде из тамнице молим: потрудите се, пронађите Бога и свету цркву са њеним благом вaма од Господа Исуса Христа дарованим и намењеним. Ако вам то кроз свеобухватни труд успе, бићемо благословени и вашој радости неће бити краја. Ови догађаји ће добити виши смисао и значај.

9. Неко ће рећи: ето, ти си у цркви, свештеник си, како си завршио у тамници? Где је ту благослов? Ја сам у тамници јер ме Бог воли и није ме заборавио. Знам да вам ово звучи ненормално и бесмислено, али вам због слабог вашег познавања Христове вере и краткоће писма не могу прецизно разјаснити. Тамница је један од најкориснијих догађаја у мом животу, иако веома тешка, једва подношљива.

10. Ово писмо није депресивно, већ израз моје реалне и конкретне бриге за вас, јер сам као свештеник и ваш председник за вас пред Богом одговоран.

11. Ви сте добри, мени драги људи и ја вас све молим: немојте остати глуви на овај мој тамнички вапај упућен вам у бризи и љубави.

12. Још вас молим да мотор возите што мање, али тим паметније и квалитетније, пажљиво планирајући своја појединачна и заједничка путовања.

13. Ове године посетите светиње, макар оближње. У њима се и мене сетите.

14. Пре сваког седања на мотор Богу се помолите, како знате, макар: „Господе спаси, помилуј, благослови ову вожњу” и прекрстите се.

Бранислав Перановић
протојереј-ставрофор

Веза до оригиналног документа:
Очево писмо
Корисни линкови:
Мото клуб Црна Река
Мото клуб Срем

Вожња подршке чланова МК „Црна река” и других

Помаже Бог, браћо и сестре!

Послато 3.7.2013.

Благодарим Богу и вама на подршци и помоћи коју у овим тешким тренуцима пружате мени и мојој породици. Хвала вам што ми верујете. А верујете ми јер ме познајете и знате да нисам могао учинити злочин за који сам овом безочном првостепеном пресудом осуђен. Нисам злочинац и убица, Бог ми је сведок. Свима вама, али и целој добронамерној и објективној јавности, јасно је да нисам имао намеру, нити жељу да нанесем зло било коме. Над сада покојним Небојшом примењивао сам силу да га уразумим и задржим у кампу, био сам упоран, јер је он упорно хтео да оде. Нека се Бог смилује његовој души, али и свим мојим прогонитељима и свима нама.

Ова медијска хајка и линч су злонамерни и неправедни, а кулминирали су овом и оваквом пресудом. А цела Србија зна да смо моја породица, многи сарадници и ја стотинама младих људи и њиховим породицама помогли да се избаве од куге зване наркоманија. Ипак, остајемо са надом да ће разум, чињенице и правда на крају победити и да ће и овој нашој голготи доћи крај.

А целој српској јавности одавде из тамнице, као неко ко се 20 година бавио овим проблемом поручујем: поред беле куге, вишедеценијска наркоманска епидемија је најгора и најстрашнија несрећа ове напаћене земље. И у борби против те пошасти нико нема право да остане по страни.

Браћо и сестре, присутни и одсутни, чувајте веру, свето православље, чувајте се од греха, чувајте породицу, здравље, безбедност и слободу.

Тројични Бог љубави и свепраштања нека вас све благослови и подари свако добро у све дане вашег живота.

Ваш свештеник и брат,
Бранислав Перановић
протојереј-ставрофор

Веза до оригиналног документа:
Очево писмо
Више о овом догађају можете пронаћи на:
Видео

Оче...

Написао Радосав Марковић око 20.12.2014. године

Оче, мој оче, добри и брижни, Какве ти то бриге челом роје... Поглед твој благи, мирни, недостижни, Сусреће у тамници погледе моје... И док молитву шапћем нему Да Господ благи помогне и мени Ко што је Симон помогао Њему... Да и ја понесем крст црне копрени! Крст, који ово место тамницом чини, јер зид и решетке терет нису... Неистине, лажи... клевете, злочини... Обмане у које упали сви су. И руља виче – „Распни га, распни!” А Пилат и данас руке пере. Ко зна Кротку Истину, где су прогнали, док опијена руља се дере. Оче, мој оче... Истински пастиру... Страдања су земна улог за рај. Трпи, моли се и страдај у миру Господ све види и праведан је знај. Не дај гневу и немиру, у срце своје, Молитва си на уснама многим, Речи Твоје – спасење су твоје... Ти љубиш и милујеш, речима строгим. Свака ће клевета виделу изићи И људска казна плата је у ствари... С вером ћемо страдању сваком прићи, јер ко за земљу јоште мари...

Господ нас патњом себи зове, Глас Његов громки патња се зваше... Стећи ћемо му драге, врлине нове, И устројити спасењу животе наше... Седећу крај скута старих твојих, слушати тишину и шум бројанице... Исповедаћу блато грехова својих, Сузама мијући своје лице... Док браћа чекају да Вам приђу, У црним ризама попут сени, У покајну дубину да сиђу, Да смртни час их не заплени... А од шапата молитве праведне, Ваше, Демони се сатиру и у прах стају, Циче и погибли се своје плаше, Јер за покајање и Васкрс не знају... Видим грешан и убој, и ја оче, Да трпљењем и бригом молитва блиста, У људима душе, мермерне плоче, Отапа једино молитва чиста... Ми знамо куда и како! Знамо и ко! И у тишини манастира, спасавајући, Радујемо Анђела свог и Небо све, Знајући темеље који се не руше... Који вратима ада пркосе, Који молитвом плаве цео свет, Који анђеле сваким треном носе, Темељ који остави Сава нам свет...

Веза до оригиналног рукописа.

Времеплов: рукоположење

На данашњи дан (Усековање главе Светог Јована Крститеља) пре 20 година рукоположен је у чин свештеника Бранислав Перановић, чиме је на себе, пред Богом, примио дужност да се стара о своме стаду. Рукоположен је у храму Св. Николаја Мирликијског у Прекодолцу крај Владичиног Хана од стране тадашњег и садашњег владике врањског г. Пахомија.

Као што је некада васкрсли Господ три пута обавезао апостола Петра речима „Напасај стадо моје. Напасај јагањце моје” (Јн. 21,15–17), тако је и отац Бранислав био обавезан да чува своју паству и стара се о њој као пастир прави. А прави пастир је спреман да да живот за своје стадо, да истрпи муке и прогоне и тамнице најцрње. Благодат Светога Духа која се чином рукополагања преноси са епископа на свештеника осећамо у срцима својим преко духовника свога и молитава његових. Његово страдање је и наше страдање, а његово спасење је наше спасење и ниједан затвор ту везу не може на силу да раскине.

Нисмо изненађени што богоугодни људи вазда страдавају јер је још васкрсли Христос рекао својим ученицима „Када си био млађи, опасивао си се сам и ходио си куда си хтио; а кад остариш, раширићеш руке своје и други ће те опасати и одвести куда не желиш” (Јн. 21,18).

Владика Николај у име крстоносаца

СУЗЕ

Немамо пред ким заплакати, а да сузе наше не буду попљуване, нити имамо пред ким уздахнути, а да уздаси наши не буду презрени, нити имамо коме једну реч по човечански рећи, а да не будемо огњем или железом ућуткани.

НОВИНАРИ

Молим новинаре наше да се старају да зидају душу и карактер нашег народа обазривим и мудрим писањем. Морална одговорност модерног новинара није ништа мања од моралне одговорности свештеника и учитеља. И још је већа јер је његов утицај шири. Један безобзиран новинар у стању је да распне душу народну на крст греха и злочина, као што је један свестан новинар опет у стању да је васкрсне.

ЗЛОБА

Злоба у срцу и лаж на језику, то је постало коб човечанства у наше време. Злоба и лаж су две паликуће које су произвеле пожар целога света.
Ратујте против злобе у своме срцу и против лажи на језику своме да би спречили нови светски рат међу људима.

ЗЛУРАДОСТ

Злурадост је прљава хаљина коју дух наш понекад са задовољством облачи. Онога часа кад се порадујеш греховном паду твога брата и ти си пао, на радост ђавола, који је једном удицом две рибе уловио.

ОСУЂИВАЊЕ

Људи обично одобравају или осуђују све ан блок, иако их природа на сваком кораку опомиње да буду обазриви, да буду умерени у оцени и суду. Јер, нити је дијамант све што сија, нити угаљ све што се црни.

Човек је; немој се радовати паду његовом. Брат ти је; нека ти не игра срце кад пропадне. Бог га је створио за живот и Бог се не радује пропасти његовој. Не радуј се ни ти ономе што Бога жалости.

Чувајмо се ми, хришћани, да не судимо само по телу.

ДУХОВАН И НЕДУХОВАН ЧОВЕК

Недухован, чулан човек, храни се зеленим лишћем многобројних прича и остаје увек гладан и узнемираван глађу. Духован човек тражи језгро тих многобројних прича и хранећи се језгром бива сит и миром испуњен.

ХРИСТОС НИЈЕ ИГРАЧКА

Нема Христа онај ко га има само на језику. Нити има Христа онај кога има само на хартији. Нити га има онај ко га има само на зиду. Нити га, пак, има онај ко га има само у музеју прошлости. Јер Христос је љубав, а престо љубави је срце. Ако ти је Христос у срцу, онда је то Он – Бог, ако ти је Он само на језику, или на хартији, или на зиду, или у музеју прошлости, па ма га ти и називао Богом, Он је играчка за тебе. Чувај се тада, човече, јер се нико не може некажњено играти са Богом.

ДОБРО ИЛИ ЗЛО, ИСТИНА ИЛИ ЛАЖ

Наше бављење на земљи није тек ради бављења, но ради личног опредељења за добро или за зло, за истину или за лаж.

Посета манастиру Црна Река

Манастир Црна Река угаони камен светосавског монаштва, изникао је као дар Божији у време процвата србског монаштва и духовности у 13. или 14. веку. Више о историјату манастира можете прочитати са званичне странице Манастир Црна Река

Оно што на интернету нећете наћи, нити игде пише, морате сами да осетите и доживите. Поново смо га посетили као и много пута до сада и опет ћемо отићи ако да Бог. Манастир је подигнут око пећине, испоснице, где су се подвизавали и склањали од света Св. Петар Коришки и Св. Јоаникије Девички. Ова два светитеља су лучоноше србског православља и када улазите у њихов дом осећа се велика благодат и топлина. Прилаз манастиру је до пре пет година био врлетни, стрми, планински, камени пут, који се није мога савладати лако. Данас је тај пут асвалтиран, прилаз уређен, конаци дотерани, али нема монаха, рекло би се да је цена прескупа.

кивот са моштимаСв. Петра Коришког

Али и поред тога што је монаштво утихнуло и нема живе речи да те окрепи, дочекаће вас молитва која, чини нам се, из камена излази. У Црну Реку не може само да се наврати, тамо се одлази да се борави и врло је тешко када треба да се пође. Црква је саграђена око улаза у пећину, скромна и прилагођена таквом терену. Десно од иконостаса је кивот са моштима Св. Петра Коришког. Тело може се одмори и исцели у постељи испод моштију светитеља, а душа се окрепи читањем акатиста у испосници Св. Јоаникија Девичког. Помисао да се пре тебе на том месту, где повиши човек сигурно мора да се погрби, а више од петоро људи не може ни да стане, молио Св. Јоаникије Девички чини да ништа не пада тешко. Пећина мирише и уноси мир у срце. На неколико метара од олтара постоји извор лековите и окрепљујуће воде која из камена извире, а коју су освештале молитве многобројних светитеља и монаха.

Црква је посвећена Архангелу Михаилу, а његова икона се налази на месту на коме се он јавио Св. Петру Коришком. При проласку поред тог места јасно се осети колика се благодат спустила у тренутку јављања Архангела. До саме цркве се прилази мостом, а испод моста кањон планинског потока који не постоји. Од искушеника сазнајемо за две приче о том потоку:

Поток је у време када је игуман манастира био Св. Јоаникије Девички био врло обилан и бучан, те су се монаси често жалили на буку, можда је и то разлог зашто поток и носи име Црна река. Молитвом божијег угодника и игумана манaстира Бог је уредио да поток понире непосредно пре манастира, и извире непосредно после манастира. И дан данас је тако.

Друга прича је новијег датума од пре 5-6 година. Обично у време обилних падавина поток се појави на пар дана и поред самог манастира али стидљиво и без много воде. Те године се поток поново појавио на кратко, али не после падавина, већ из чистог мира и то силније и бучније него после обилних падавина. Ништа се на овоме свету не дешава без Божијег промисла, а ко има мудрост и мир у срцу може да протумачи.

Није случајно, већ Божјом вољом уређено, да отац Бранислав подигне Духовно рехабилитациони центар у непосредној близини манастира Црна Река. То је сигурно највећи разлог зашто је тај центар имао, и још увек има, толико велику успешност у помагању при лечењу раслабљених, овисника, људи са поробљеном вољом и свих духовних чада који су по муци долазили.

манастир Црна Река

Ако вас пут нанесе па кренете Ибарском магистралом преко Новог Пазара, у селу Рибариће потражите путоказ за манастир, прећите преко моста на Газиводском језеру па неких 3-4км узбрдо уз Мокру гору. Наоружајте се стрпљењем, а награда неће изостати.

Христос носи раслабљеног

Христос носи раслабљеног је мотив, истина и уздање православним хришћанима који осете слабост душе и тела. Притицање Господу и предавање живота у Његове руке је једини пут који им је преостао. А Он не тражи пуно, само труд и веру, а све остало ће бити надокнађено. Ова икона је као подсетник и најприроднија појава изникла као заштитница у центру „Православно мисионарски и духовно рехабилитациони центар - Црна Река“ Уредници странице крстонсци, уз Божију помоћ, преузимају ову икону као симбол странице.

Коментар иконописца

Преузето са странице: www.svetosavlje.org

„п.с. У прилогу је фреска „Господ носи раслабљеног“ Која се налази насупрот улаза у капелу (Св. Симеона Богопримца у Црној Реци), коју сам насликао по благослову о.Бранислава, а која говори за себе. Требало је видети њихове реакције док сам сликао: свако је себе ту препознао. Стоје на вратима и не могу да уђу, очи засузиле... тужни и срећни у исто време.“

Воја зограф

НЕДЕЉА О РАСЛАБЉЕНОМ

Преузето са странице: www.eparhija-sumadijska.org.rs

НЕДЕЉА РАСЛАБЉЕНОГ (грч: Κυριακή του Παραλύτου), четврта недеља после Васкрса-Пасхе, посвећена чудесном исцељењу раслабљеног болесника, који је тридесет осам година боловао (Јован 5, 1-14). У канону ове недеље Црква слави Васкрсење Христово, Свете жене мироносице, Арханђела Михаила, који је заталасавао воду једном годишње (Јован 5, 4) и раслабљеног. Успомена на чудо у Силоамској бањи, код Овчијих врата у Јерусалиму, ове недеље славила се још у IX веку, а данас се успомена слави у недељу, понедељак и уторак четврте седмице после Пасхе.

Овај, као и даљи догађаји, наредних недељних дана, сведоче нам о Божанској свемоћи Господа Исуса Христа и тиме у нама јачају веру у истину Његовог Васкрсења. Осим тога, ови догађаји су се одиграли управо у периоду Педесетнице. Поредак недеље раслабљеног пева се још само у понедељак и уторак, јер се у среду слави нарочити празник - Преполовљење.

Александар Шмеман

ПРИЧА O РАСЛАБЉЕНОМ

На трећу недељу после Васкрса у цркви се чита одељак из Јеванђеља по Јовану у коме се говори о томе како је Христос исцелио раслабљенога.

Јеванђелист Јован пише:

"Потом беше празник јудејски, и изиђе Исус у Јерусалим. А у Јерусалиму код Овчијих врата постоји бања која се на јеврејском зове Витезда, и има пет тремова. У њима лежаше велико мноштво болесника, слепих, хромих, сухих, који чекаху да се вода заталаса. Јер анђео Господњи повремено силажаше и узбуркаваше воду; и који би први ушао пошто се узбурка вода, оздравио би, ма од какве болести боловао. А онде беше неки човек који тридесет и осам година беше болестан. Кад Исус виде овога где лежи, и разуме да је већ много година болестан, рече му: Хоћеш ли да будеш здрав? Одговори му болесник: Да, Господе, немам човека да ме спусти у бању када се узбурка вода; а док ја дођем, други сиђе пре мене. Рече му Исус: Устани, узми одар свој и ходи. И одмах оздрави човек, и узе одар свој и хођаше..."(Јован 5, 1-9).

Тако гласи јеванђелска прича о раслабљеном. И многи чувши ову причи кажу себи: ето, опет неко невероватно чудо које не може имати и нема никакве везе са нашим свакодневним животом, интересима, потребама и захтевима. Но, ослушнимо и удубимо се у оно што Јеванђеље говори и схватићемо да се савремени човек, по правилу, вара у погледу те детиње једноставности Јеванђеља и краткоће јеванђелских прича. Савременом човеку се чини да истина о њему самом и његовом животу мора бити сложена и опширна, зато што је и он сам сложен. Но, непролазна сила Јеванђеља и јесте управо у томе што оно све своди на оно најважније, на оно што је прво и основно - на добро и зло, таму и светлост, човека и Бога, живот и смрт. Ако се, пак, усредсредимо и удубимо у Јеванђеље, али не само умом, већ и свецелим својим бићем, схватићемо да је у Јеванђељу - на крају крајева - реч увек реч о оном најважнијем. Јер свака сложеност живота је увек заснована на једноставности вечних питања: добра и зла, живота и смрти, Бога и човека.

Шта је вечно и непролазно у причи о раслабљеном? У средишту ове приче тако очигледно стоје речи које је раслабљени, болесни човек упутио Христу: "Немам човека". То је заиста вапај онога ко је на својој кожи осетио страшну силу људкога егоизма. Свако за себе. Свако брине само о себи. И сви људи нису ништа друго до мноштво слепих, болесних, сухих и узетих, и сви они чекају да се "узбурка вода", сви они очекују помоћ, саосећање, исцељење, утеху. Али... сваки од њих очекује помоћ само за себе. И када се узбурка вода, сваки се гура напред, заборављајући потпуно на друге.

У јеванђелској перспективи ова бања јесте слика света, слика људског друштва, символ самог устројства људске свести. Наравно, у свету је увек могуће наћи много примера превазилажења егоизма, много примера доброте и самопожртвовања. Но, чак и онда када - споља гледано - човек савлада свој егоизма, он и даље изнутра остаје заробљеник „себе“ и „својега“. Ако не себе, онда своје породице и својих: јер кошуља је телу ближа од капута. Ако, то није породица, онда је то свој народ. Ако, то није свој народ онда је то своја класа, или своја партија. Увек, то "своје", обавезно "своје"! И то "своје" се увек супротставља ''туђем'' које се, логично, увек схвата као непожљно и непријатељско. Кажу да је тако устројен свет и да се ту једноставно ништа не може променити. Зар је могуће, одговарамо, да је то последња, објективна и научна истина о човеку и човечанству? Зар је могуће да је у крајњем исходу све у свету засновано на индивидуалном или колективном егоизму, да све живи егоизмом? Капитализам је, кажу, зло зато што је - егоизам. И зато га треба срушити у име комунизма. Али, ни комунизам ништа друго и не ради осим што пропагира "своје": своју идеологију, свој поглед на свет, своју класу, своју партију, то јест - своје и себе против сваког несвога и другога... Изгледа да нема излаза из тог „порочног круга егоизма“. И људи су се - и сами то не примећујући - навикли на живот у свету потпуно отрованом егоизмом. Крв, мржња, страх и - у најбољем случају - равнодушност. Навика таквог живота нас постепено савладава и ми временом престајемо да осећамо ужас егоизма као ужас... Двадесетих година овога века један младић, готово дечак, извршио је самоубиство и за собом оставио опроштајну поруку у којој је писало: "Нећу да живим у свету у коме свако сваког вара...". Тај младић се, нажалост, угушио у егоизму света, није издржао.

О томе говори јеванђелска прича о раслабљеном. И сви ти болесни, сухи - сви су они болесни првенствено од неизлечивог егоизма који их нагони да завапију: "Немам човека!". Нема човека! А то значи да човек почиње тамо где је побеђен егоизам. То значи да је човек, пре свега, лице окренуто ка другом човеку и очи које са саосећањем и љубављу гледају у очи другог човека. То значи да је човек - љубав према другом, састрадање са другим, помоћ другоме човеку.

Јеванђеље даље говори: тај нови и истински човек јављен нам је у Христу и дошао нам је у Христу. Христос долази усамљеном и напаћеном човеку не као неко туђ, већ као свој, долази да би прихватио страдање човеково као своје страдање, да би прихватио живот човеков као свој живот, да би помогао човеку и да би га исцелио. "Хоћеш ли да будеш здрав?". То није питање онога ко хоће нешто неком да наметне, да некога у нешто убеди или да некога потчини себи. То је питање истинске љубави и, стога, истинскога саосећања. Нажалост и "религиозност", такође, може постати егоизам, може постати занетост самим собом и својим. Но, важно је схватити да таква религиозност - ма колико се она представљала као некакво Хришћанство - није Хришћанство... Јер истинско Хришћанство је свецело у пробоју кроз страшне бедеме егоизма, у „пробоју ка љубави“ коју је - по речима апостола Павла - "Бог излио у наша срца". И то је Његова нова и вечна заповест. То је то о чему говори све наше Јеванћеље, сва наша хришћанска вера...

Архимандрит др Јустин Поповић

Обавештење о почетку рада странице

Пуштена је у рад страница "Истина о оцу Браниславу" по благослову оца Бранислава Перановића.

Да уз Божју помоћ и наш труд ова страница заживи, буде на корист и спасење многима, пружи утеху у невољи, поучи, окрепи, развесели, и свако добро учини свима који је буду посећивали.

Црна Река под снегом

На дан апостола Петра и Павла 2014. године. Молитвама светих апостола Петра и Павла, и свих светих који су му од памтивека угодили, да да Господ утеху и спасење свој деци својој која му приступају.

Уреднички тим крстоносци.