Несебична жртва

Постоји род лажан, тежак, неумољив –
проклете и срамне прелестиве сорте,
што распиње сваки црни корак, горљив,
самозваном правдом богохулне хорде.

Древни механизам, по бесцењу скројен,
сплетке остварује шаком сребрњака:
загнојен и свиреп, безочношћу дојен,
тамницом окити Божјег пустињака.

Стара је то прича за сваког, ко дрема
пут вирова пакла, с којима свет тоне:
ко освешћен хода, ко лукавства нема,
тог нечисте звери, к'о злочинца, гоне.

О, клевето црна, шта ти очи виде?
Гле, канџама ријеш месо мученика!
Од парница твојих сва небеса бриде!
Док жртве ти пасу стадо послушника.

Зар толики немар проже човечанство,
да хаљине светих раденика блати?!
Нашта им моћ кратка, слободе пространство?
Ко од њих ће икад за спас јадних стати?

А оног ко душом и телом је стао
за болесна чеда с беспоштедним трудом,
ревношћу надљудском, како год је знао,
погазише слепим, крволочним судом.

Ал' повика вечност:
Нек је блажен вазда,

с преданошћу ко се несебично бори!

За славу га Господ непролазну сазда,

међу децом својом, к'о звезда да гори.

Аутор песме: Тителац Богдан

Веза до оригиналног рукописа.