Крсни ход од 230 километара

Осморо Новосађана и један Београђанин на масовном ходочашћу по манастирима Русије. Руси их обасипали братском љубављу, дивљењем и захвалношћу. Ходочашће трајало шест дана.

Ово су времена бездушна. Просечан човек ради по два посла да би обезбедио преживљавање породице и нема времена за друге, за себе, за душу. А да би се победило у свакодневном, егзистенцијалном „сурвајверу”, душу треба нахранити вером и надом. Један од начина је и ходочашће, које има дугу традицију у православљу, у Русији нарочито.

Осморо Новосађана и један Београђанин управо су се вратили са шестодневног ходочасног пута по Русији. У групи са још 35.000 Руса за шест дана, од храма до храма, препешачили су око 230 километара. У непрегледној колони родитељи с бебама, средовечни људи, старци... Био је то традиционални руски Крсни ход.

- Пут је био физички и ментално захтеван, раван подвигу, али вратили смо се озарени и полетни - каже вођа пута Милисав Радовановић. - Руси су нас срдачно дочекали, на сваком кораку нам исказивали братску љубав.

Са Милисавом у комбију, накрцаном посном храном, у Русију су путовали Новосађани Наташа Јовановић, Ивона Иванчевић, Угљеша Булатовић, Вања Поповић, Александар Дробњак, Жарко Славковић, Петар Перановић. Приврженост, па и дивљење Руса, осетили су чим су приспели у Москву. Одатле су се упутили 200 километара даље.

- На сваком кораку исказивали су нам дивљење и захвалност - каже Милисав. - Николај је пожелео да му укажемо част и препустимо ношење српске заставе током читавог ходочашћа, што смо и учинили. Монахиње су нас пуштале да пре њих целивамо крст и иконе, многи Руси су нам прилазили да нам захвале што смо издржали НАТО бомбардовање, извињавали се што тада нису могли да нам притекну у помоћ. Њихови свештеници молили су се за нас и наше породице.

Ходочасни пут даље је водио до манастира посвећеног светитељу Сергију Радоњешком, „руском Светом Сави”, измиритељу кнезова. Затим, у женски манастир Серафимо - Дивјејевског Тројицког. Kрај путовања биo je сусрет са Оптинском пустињом, духовним центром царске Русије.

- Са осталим ходочасницима делили смо храну, шаторе - прича нам Милисав. - На починак се одлазило око 22 часа, а дан је почињао већ око два сата иза поноћи. Али, ништа нам није било тешко. Толико топлине и разумевања на једном месту.Био је то мелем за душу.

Речи старца Пјотра

Нашим ходочасницима у најдубљем сећању остаће речи осамдесетогодишњег баћушке Пјотра:
- Питао сам се протеклих деценија ко ће овом великом руском народу да помогне да се освести, а то сте учинили ви Срби. Издржали сте све неправде и својим примером показали и нама да је време да се усправимо.

Аутор: Ј. Симић
Извор: Новости

Радост сусрета

Добисмо позив од оца Серафима из манастира Св. Тројице, Бијеле Воде, да заједно са његовом групом „Србче” наступамо у Казнено-поправном заводу у Сремској Митровици. До сада смо имали различите позиве и поводе, али овај позив је од свих до сада био заиста другачији. Као и у свакој установи тог типа, и овде се зна ред, те смо и ми морали да га поштујемо и прођемо процедуру проласка без мобилних телефона, камера и било каквих сувишних ствари, осим инструмената и пратеће опреме, која нам је била неопходна. Заборависмо да малолетна лица не смеју ући у круг затвора, те на нашу велику жалост, наш најмлађи члан Василије Перановић – перкусиониста није могао да нам се придружи. Ушли смо у круг затвора, можда још помало и несвесни где се налазимо, где нас у тишини и миру дочекују домаћини и упознају нас прво са историјом затвора и спроводе до Дома културе у ком треба да наступамо. На вратима Дома дочекује нас још један од наших домаћина – отац Бранислав, који се са осталим људима задуженим за наш долазак потрудио да се овај догађај заувек утисне у срцу. И сусрет са оцем је био посебан. Мени лично је срце затреперело, суза се борила да не крене, али по узимању благослова, радост је надјачала тугу. Његова смиреност и благост ме је некако посебно дирнула. По уласку у салу, видели смо да је публика већ била на својим местима и стрпљиво чекала док смо ми монтирали опрему и инструменте.

Већ неколико пута смо променили репертоар који ћемо певати, имајући у виду да немамо пуно времена на располагању, а уједно размишљајући шта би највише користило нашим слушаоцима и чинило им добро. Отац Серафим је отпочео ово (слободно ћу рећи) дружење предавањем, а затим у наставку са групом „Србче” отпевао неколико песама. Дошао је ред и на нас. Често говорим да је некад боље имати трему, него налет емоција, што се код мене, признајем и десило. Где год смо до сада наступали, углавном се нађе неко кога познајемо, с ким заједно певамо, ко зна и тражи неку нашу песму, а овде је био другачији случај. Не знамо ни кога ћемо срести (осим, наравно оца Бранислава), као ни музички укус публике, ни да ли ће уопште разумети поруку песама које певамо. Отац Серафим је замолио чланове своје групе, Бранка и Нелу да нам се придруже, тако да се и они прихватише тарабуке и микрофона, да радост буде већа, да се Господ слави! Публика је више него што смо могли очекивати реаговала на песме, што је за мене, морам признати, било велико изненађење и велика радост! Из тог разлога отац Серафим рече да отпевамо још неку песму. На крају је и затворски бенд припремио изненађење за оца Серафима, тиме и за све нас, отпевавши песму у част манастира Св. Тројице. Још под утиском сусрета, предавања, песама, не приметисмо да је време пролетело и да се ближи растанак, а чинило се да још толико тога имамо једни другима пренети. Наши домаћини су нас позвали да у неком тренутку поновимо овај сусрет.

Верујем да не постоји особа на овом свету која не тражи љубав, истину, смисао, а тиме заправо хтео или не да призна – тражи Бога. Наше песме управо говоре о Богу, љубави, истини, смислу. Чињеница да је наша публика „имала уши да чује”, даје ми наду да је и у срце примила, а тиме је и наша посета имала смисла.

Завршићу речима нашег познатог глумца, Небојше Дугалића:

Све што човек чини, чини да би то доспело до неког другог. Основна човекова глад је да дотакне срце другог, јер је то основ његовог опстанка. Ту смо да поделимо неку радост. Важно је само да се та радост деси, као што је и болно ако се она не деси. Најбитније је чувати непосредност, обраћати се другом бићу као себи равном, живом бићу, с којим желимо да поделимо неку радост.

Драгана,
певачица групе Талита куми

Сретење

Чудесни су и радосни, пуни поуке и смисла, путеви Господњи, заиста...”, записао сам ово са осећајем дубоке истине који ме је прожимао.

Месецима уназад слушао сам приче и догађања из „спољњег света” које ми је говорио мој духовни отац, утамничени прота Бранислав... Причао би, усред невоље и страдања, које га је снашло, усред брижних уздаха пред Богом за своју породицу... О дивној и храброј духовној деци коју има... О појединим живојеванђељским свештеницима и монасима... О цркви Христовој, оној истинској, једносуштној и нераздељивој...

Стварао сам слику и жељу да их упознам... Да упознам тај другачији, бољи и светлији свет и те, у Бога Распетог, верујуће људе. У међувремену, надао сам се у истинитост народске пословице – с ким си, такав си! И у своју достојност, Божијом милошћу добијеном, да сретнем и сабрањем припаднем овом светосавском стаду Христовом!

Вест да ће нас у заводу посетити о. Серафим из Светотројичног манастира и да ће нам даровати своју љубав ближећи нам трилогију књига о. Александра Торика „Флавијан”, те да ће нас обрадовати чарима духовних песама, уз браћу и сестре који с њим долазе, измамила је код мене, овако маловерног, најпре неверицу, али онда се сетих Бога Свемогућег те Му усрдно захвалих...

Отац Бранислав није одавао емоције, али их је било (и те како!). Толико слушаних прича о љубави, необичној за ова времена, о. Серафима, сати и сати слушаних песама са компакт дискова, кроз оживљени дух богомољачког покрета Св. владике Николаја Српског и руске духовности... Непосредна срдачност очеве духовне деце учинила је да се сви потребити и вапијући за Христом, тог дана у затвору осете као своји, једнодушни с њима (једним Духом – Светим!). Слободни – слободом којом нас Христос ослобађа! Радосни – подељеним бременом нашим и радошћу њиховом коју нам донесоше и која је преливала из њих – васкрсно и несебично... Ово место можда има своје боје! Своје прозоре (и мањак врата!), али има и ту изузетну привилегију да, свеједно када, коме и шта, истовремено и узима и даје!

Наш корак није слободан. Посечен је зидом, жицом, казнама, правилима, али то трпљење утамниченог човека, а нарочито страдајућег свештеника, даје пред Богом слободу молитве. Шчедрота Божијег утешенија није изостала! Чак је преобилно била осетна и за присутне, који за себе говоре да су „неверујући”... С уздахом су говорили данима после тог поднева да је било „невероватно”! „Невероватно – неверујућима”, а благодатно – благодушним. Слобода корака гостију донела је трептаје тог „другачијег” свепраштајућег – у место где се људи боре да опросте и да им буде опроштено! Верујућег без компромиса – у место где се сумње множе и бујају! Наде – у место где нада постоји, ретко рађајући човека у Вери, а још ређе у љубави... Сви смо у себи осетили кајање... Што нисмо тихо радосни и кротки као наши гости! Што нисмо пуни љубави која се не може сакрити – као што су они... Што не умемо величати и благодарити Господу, као они. Али зато сте нам подстакли кајање и показали како је леп и благородан човек који верује у Христа и како је радосно и једноставно припадати једном стаду, једни другима.

Звуци ваших душа, погледи, загрљаји остаће дар који ћемо носити са собом кроз трајање овог живота и посезати за њима када се небо смрачи, море узбурка, а душа клоне...

Хвала Господу што сазнадох и удостојих се, као и Вама што Га прослављате и што сте „со овога света”.

П.С. Још сам радостан од вашег загрљаја, оче Серафиме... Ех, да радост ова никада не престане!

Радосав Марковић