Чудесни су и радосни, пуни поуке и смисла, путеви Господњи, заиста...”, записао сам ово са осећајем дубоке истине који ме је прожимао.
Месецима уназад слушао сам приче и догађања из „спољњег света” које ми је говорио мој духовни отац, утамничени прота Бранислав... Причао би, усред невоље и страдања, које га је снашло, усред брижних уздаха пред Богом за своју породицу... О дивној и храброј духовној деци коју има... О појединим живојеванђељским свештеницима и монасима... О цркви Христовој, оној истинској, једносуштној и нераздељивој...
Стварао сам слику и жељу да их упознам... Да упознам тај другачији, бољи и светлији свет и те, у Бога Распетог, верујуће људе. У међувремену, надао сам се у истинитост народске пословице – с ким си, такав си! И у своју достојност, Божијом милошћу добијеном, да сретнем и сабрањем припаднем овом светосавском стаду Христовом!
Вест да ће нас у заводу посетити о. Серафим из Светотројичног манастира и да ће нам даровати своју љубав ближећи нам трилогију књига о. Александра Торика „Флавијан”, те да ће нас обрадовати чарима духовних песама, уз браћу и сестре који с њим долазе, измамила је код мене, овако маловерног, најпре неверицу, али онда се сетих Бога Свемогућег те Му усрдно захвалих...
Отац Бранислав није одавао емоције, али их је било (и те како!). Толико слушаних прича о љубави, необичној за ова времена, о. Серафима, сати и сати слушаних песама са компакт дискова, кроз оживљени дух богомољачког покрета Св. владике Николаја Српског и руске духовности... Непосредна срдачност очеве духовне деце учинила је да се сви потребити и вапијући за Христом, тог дана у затвору осете као своји, једнодушни с њима (једним Духом – Светим!). Слободни – слободом којом нас Христос ослобађа! Радосни – подељеним бременом нашим и радошћу њиховом коју нам донесоше и која је преливала из њих – васкрсно и несебично... Ово место можда има своје боје! Своје прозоре (и мањак врата!), али има и ту изузетну привилегију да, свеједно када, коме и шта, истовремено и узима и даје!
Наш корак није слободан. Посечен је зидом, жицом, казнама, правилима, али то трпљење утамниченог човека, а нарочито страдајућег свештеника, даје пред Богом слободу молитве. Шчедрота Божијег утешенија није изостала! Чак је преобилно била осетна и за присутне, који за себе говоре да су „неверујући”... С уздахом су говорили данима после тог поднева да је било „невероватно”! „Невероватно – неверујућима”, а благодатно – благодушним. Слобода корака гостију донела је трептаје тог „другачијег” свепраштајућег – у место где се људи боре да опросте и да им буде опроштено! Верујућег без компромиса – у место где се сумње множе и бујају! Наде – у место где нада постоји, ретко рађајући човека у Вери, а још ређе у љубави... Сви смо у себи осетили кајање... Што нисмо тихо радосни и кротки као наши гости! Што нисмо пуни љубави која се не може сакрити – као што су они... Што не умемо величати и благодарити Господу, као они. Али зато сте нам подстакли кајање и показали како је леп и благородан човек који верује у Христа и како је радосно и једноставно припадати једном стаду, једни другима.
Звуци ваших душа, погледи, загрљаји остаће дар који ћемо носити са собом кроз трајање овог живота и посезати за њима када се небо смрачи, море узбурка, а душа клоне...
Хвала Господу што сазнадох и удостојих се, као и Вама што Га прослављате и што сте „со овога света”.
П.С. Још сам радостан од вашег загрљаја, оче Серафиме... Ех, да радост ова никада не престане!
Радосав Марковић
Нема коментара :
Постави коментар