Проглас

Писмо оца Бранислава из тамнице

Аутор: Бранислав Перановић

Датум: 25. 6. 2014. КПЗ Ср. Митр.

Драга у Господу сестрo Драгана!

Разумео сам да ти и остали моји доброжелатељи предлажете да за сајт о мени и мојој породици, који намеравате да урадите, напишем уводну реч и текст, што би уједно био и „проглас”, или благослов за страницу.

Па ево, нека то буде ово моје обраћање теби и осталима који се око сајта несебично труде, као и другим доброжелатељима, али и свим будућим посетиоцима сајта.

Много је тога што бих желео свима вама да кажем, да макар мало умањим ужасну штету коју су пристрасни, зверски и за истину незаинтересовани поједини новинари и медији нанели, пре свега Српској Православној Цркви, а потом мени и мојој породици. Томе су, нажалост, подлегли и судови на свим инстанцама, до те мере да су висином казне (20 година затвора) затечени и они који ме не воле и не подносе. Остао је још Уставни суд, али ја више немам ни најмањег поверења у бездушне људе који су одавно, и много пута до сада, у многим случајевима згазили и право и правду сурово се играјући судбинама и животима људи и породица. А имао сам поверења. Мислио сам да их интересује истина, да ће судити по правди и закону. Они су, браћо и сестре, унизили и острамотили и правду, и закон, и струку, и бешчашћем укаљали свој образ. Дај Боже да ме Уставни суд разувери.

Опростите ми на овом изливу огорчења. Не желим да ико од вас икада на својој кожи осети ефекте лишавања слободе, одвајања од најмилијих, и сва друга лишавања, макар и на најкраћи временски период, а не на 20 година, што је за мене (имам 56 година) равно доживотној казни. Да само знате колико је огорчења моје супруге и наше петоро деце! Ипак, Божија је воља за нас најважнија, њој се покоравамо!

Надам се и верујем да ће сајт користити и мојој духовној деци, али и бившим штићеницима да очувају с муком стечену апстиненцију. Верујем да ће бити од помоћи и родитељима садашњих зависника, као и самим зависницима, поготово што намеравам да се путем писама активно укључим у ажурирање сајта, али и форумске дискусије.

Посебно бих волео да дамо допринос природно-здравственој едукацији, увиђању значаја измене здравствених и животних навика (био сам у прединфарктном стању, тежи 40 килограма, притисак ми је био 160/110, шећер 8-10, холестерол и триглицериди озбиљно повишени и томе слично. Сада имам 75 килограма, пулс 50, притисак 110/70, шећер 5,2, триглицериди и холестерол су ми идеални, а све без иједног лека!).

И најважније: волео бих да сајт допринесе ширењу БЛАГЕ ВЕСТИ, истине о Богу, Христовом оваплоћењу, распећу, ВАСКРСЕЊУ, Светој православној вери...

Па, срећно! Нека Господ благослови ваш труд и доброту!

Ваш прота Бранислав, утамничени

Веза ка оригиналном документу: Проглас, писмо оца Бранислава

Из дневника оца Бранислава

Аутор: Бранислав Перановић

Датум: Из мога дневника (преписано 22. 6. 2014. у КПЗ Ср. Митровица)

19. 8. 2012. год.
ПРЕОБРАЖЕЊЕ ГОСПОДЊЕ
13. дан тамнице

Преображење Господње! Да ми је неко пре петнаест дана рекао да ћу овај празник дочекати иза решетака – запрепастио бих се! Шта је људски живот! Када би човек знао где ће пасти, он би сео...

...Сваки дан имам борбу са мислима о породици: плашим се шта ће са њима бити, тј. колику ће штету претрпети. Нарочито се плашим за Миланку, да је ова трагедија, бриге и туга не униште. Ипак, у Бога се уздам, а и у њену природну ведрину и добар карактер. Бринем и за децу: свакако ће претрпети штету. Избегавам и да мислим о њима, а и да пишем, да мене би опхрвала туга, што не сме да се деси.

Од последњег сусрета са адвокатом, г. Илијом, често размишљам о предстојећем суђењу. Нећу и не могу прихватити одбрану по сваку цену, без обзира на чињенице. Мислим да сам духовно и психички спреман за праведну пресуду и казну, што ће у великој мери зависити од резултата обдукције. Не могу игнорисати чињенице и истину, како год они изгледали, јер треба платити у овоземаљском животу, да не бисмо платили у вечном, код Судије кога је немогуће обманути. Свети Николај Жички у Јовањском стослову о чудесима бр. 47, каже: „...Никаква мука не долази на људе без Божијег промисла, без Божије воље или Божијег попуштања...”

Требаће времена и Божије помоћи да увидим и схватим какав је духовни смисао ове трагедије.

***

Док сам гледао на ТВ емисију о сестрама Бронте (Оркански висови) косну ме мисао: откуда ја на оваквом месту? Некако ми се све учини нестварно, као ружан сан, или ноћна мора. Шта се то десило? Које животне одлуке, раскрснице, грешке... су условиле да се трагедија догоди? Шта сам погрешио? Шта је у свему овоме било неизбежно?

Ових дана, док сам размишљао, чинило ми се да је, у мом бављењу зависницима, трагичан исход био неминован. Просто нисам знао ни могао да станем, да кажем: даље се не може, морам одустати... Сама помисао на повратак штићеника наркоманији и њеном паклу терала ме је да идем даље, упорније, још чвршће, одлучније, па и грубље, у нади да ћу, кад-тад, пронаћи прекидач у распаднутој личности зависника и покренути исцељујући процес преумљења и преокрета. Нестварно и немогуће ми делује чињеница (не знам резултате обдукције) да сам ја, који толико волим и поштујем живот (о чему сам много пута јавно говорио), човека лишио живота! Цео догађај још нисам ни ожалио, као да се десио некоме другоме...

Веза ка оригиналном документу: Писмо, одломак из дневника оца Бранислава