Звуци из тамнице

Посведочићемо о догађају који се, Богу хвала, збио у четвртак 11. јуна у кругу КПЗ у Сремској Митровици. Одржана је духовна трибина на тему промоције књижевних радова руског писца и монаха Александра Торика. Програм је водио отац Серафим из манастира Свете Тројице крај Љубовије, а улепшали га наступима музичке групе Србчад и Талита куми. Овакав, по свему врло необичан концерт, није могао да прође без дирљивих момената о којима смо разговарали са учесницима и које ћемо покушати да пренесемо.

Организатор концерта, отац Серафим, својски је морао да се потруди како би духовно вече и концерт били спроведени у дело. Управа затвора нам је потпуно изашла у сусрет и све што су могли учинили су као прави домаћини. Ипак, када смо крочили у затворски круг, осетили смо ко је заправо прави домаћин. Ништа се не би организовало да отац Бранислав Перановић није принео своје молитве Господу и да са својом братијом то није стварно пожелео. Све је изгледало тако дивно и нестварно, нисмо се осећали као да смо ту дошли, већ као да смо ту доведени. Сурова реалност мешала се са искреном срећом и то се дешавало непрекидно.

Улазак у затворски круг треба посебно описати, јер то заслужује својом посебношћу. Сама помисао на улазак у високо обезбеђени објекат, са гомилом музичке опреме, натера те или да се расплачеш или да се насмејеш до суза. Гитаре, појачала, сталци, каблови, све што би стражари само могли да „пожеле“, некако је унето унутра по Божјој вољи. По уласку у круг дочекује нас добродошлица затворског вероучитеља препуна историјске грађе о самој установи. Док смо пролазили затворским двориштем, осврнули смо се носталгично ка улазу и приметили да се „излаз“ готово не примећује од силине зидова.

Испред позоришне сале срдачно нас је дочекао отац Бранислав. Поздрависмо се и узесмо благослов, и то онај прави, страдални. Са осмехом смо постављали опрему и припремали се. Пратили су нас погледи бројних затвореника који су дошли да у духовној вечери учествују. Приметило се одмах колико су тихи и дисциплиновани, што је утицало да и ми на прстима радимо свој посао. Речи оца Серафима су биле срдачне и искрене, као и музика гостујућих група. Чинило нам се са бине да су и аплаузи срдачни и да се на лицима види задовољство са друге стране. Овакав необичан концерт није могао да прође тек тако без изненађења. Изненадио нас је наступ музичке групе сачињене од затвореника, која је на крају у славу манастира Свете Тројице отпевала песму на речи брата Радосава, такође утамниченог. Тада, у очима већине гостију, могле су се назрети сузе повучене тежином тренутка.

Док смо сређивали утиске у затворском ресторану, размишљали смо ко је кога духовно више укрепио, ми затворенике, или они нас. Иза зидина се осећа велико присуство Бога, покајање је велико, а ми смо имали ту срећу да то осетимо провевши тамо само једно поподне. Посетити оца Бранислава, учествовати на дивној духовној вечери и изаћи из затвора, и то све у једном дану, то се тешко речима може описати. Можда се може опевати.

Реч-две о оцу Браниславу...

„Познајем га већ дуго али га никада нисам видео тако смиреног и усредсређеног. Из њега је мир излазио као мирис оближње липе и испуњавао срца. Као да га је мука протурила кроз сито задржавши све оне боголике особине. Ниједан сувишан покрет, ниједна сувишна реч, само најчистија љубав могла се осетити. Дуго ћу памтити овај тренутак.“

Духовна тамница...

„Волео бих да искрено могу да тврдим да су затвореници више утамничени од нас који смо ван зидина, али нисам баш стопостотно сигуран.“

Једна анегдота...

„Приликом доласка, у шали, музичари су установи наденули име „КаПеЗе“ – Клуб преступника закона. Без икакве жеље да се неко увреди и да се нечији положај омаловажи, свака мука се увек може посматрати и из ведријег угла. Радо бисмо поновили свирку тамо, енергија коју смо примили од публике је невероватна.“

крстоносци

Утамничење попа Перановића

Светосавац тврде вере праве, Перановић Станка Браниславе, са злом црним у коштац се хвата Да од смрти спасе сваког брата... Србску чељад да не треби дрога, он спасава, све у име Бога, свештеник је он горштачког кова, башту Божију плеви од корова... У мајкама србским наду буди, зла судбина више да не суди над породом и над животима, над сиротим и над богатима... Своју љубав и своје савете, своју строгост, кад несреће прете, своју кућу и своје имање, поглед к Богу и свe своје знање... И свој кревет и трпезу своју, само живе да има на броју... Јеванђелски себе је давао, да би децу србску спасавао, А за мало свештеника зна се, да невољу примиче уза се тамо где су већ сви дигли руке, не могавши да истрпе муке. Не могавши све бруке и јаде, да гледају што им деца раде... А чега се боје оци ини?! Зар се тако јеванђелски чини? Што сред црне и паклене рупе, око себе чељад не окупе, да молитвом и светијем трудом, милосрђем Божијим и чудом, невољнике болести не спасу, ко пастири овце да напасу... Па да збрину мило стадо своје, оправдају, Боже, речи Твоје! Напасао своје стадо ревно, некад мирно, а некада гневно, понекада шибу крио није у сили се делом разум крије! Као овца што 'оће међ вуке, па чобанин вата прут у руке, да спасава и уразумљује и да целом тору поручује... Из чељусти смртне их спасава, док у њима разум још стасава, док им воља добро не ојача, док се сете материнског плача... И свих зала које починише, дроги црној кад се потчинише, власт ђаволу у руке кад даше и робови његови посташе! Отац добри муку дели с њима, телом живе, душом мртве прима, у помоћ му сви ближњи притичу, ко да гледаш јеванђелску причу! Попадија наркомана двори, нема када душу да одмори, док му нејач свакодневно гледа, како љубав своје ближње не да... Ко се са злим и опаким дружи, све се на зло и несрећу тужи, а ко Бога у помоћ призива, Господ му се драги одазива... И кад силом од смрти отима, и кад више и кори пред свима Бог зна сами шта се у њем збива и у каквој патњи свештеник пребива... Међу силом, силнији бити мора, харамбаша сред хајдучког збора, за умилне речи и не хају, силни – само језик силе знају... Главу отац Перановић брије, главу брије, срце меко крије! Неког грди, неког благосиља, док не схвате да је живот збиља! И Небојшу, тога црног дана, којим дође болна смртна рана, којом Господ поравнава путе, и све верне тера да заћуте... И да схвате како се спасава, Како страда и не очајава, Како ништа до човека није Ни спасење, а ни страданије! Тога дана као своје дете, одвраћ'о је од намере клете, а из гнезда међ' зверове оде, о, да смрћу плати грам слободе... Пред злом осто отац непокоран и на силу, љубављу приморан. Несрећа се кроз слабост пројави. Небојша се у шоку удави. Својом жучи, соком из стомака. Однесе га црна земља лака, допусти му Господ да с` одмори и да страшна невоља прозбори... Надвила се и сва тма и тмуша, неко прича, неко лажи слуша, некоме су мила та страдања, јер му пос'о цркву да прогања... Да попљује сваки труд у Срба, њима кривим правија је врба, нег' све србско у Христу свештенство, новац њима свето је првенство... А за Свето Тројство и не знају, осим када хуле и љагају, у новине јоште првог дана, свану слика мртвог наркомана. И бахатог, силног свештеника, главна вест је почетком дневника... Наста трка, ко ће пре да пљуне, да ликује, да прети и куне... Дочекаше дрвљем и камењем, док се моли пред Светим Сретењем! Да Бог драги на добро доведе, све те сузе, псовке и погледе... Сву несрећу и чемерне сузе, душу грешну што Небојши узе... Ал' несрећа никад сама није, неко плаче, неко реп подвије... Неко ћути, неко на зло слути, неко ропће, на Бога се љути... Попадија чељад своју свија и не пита Бога шта је крива... Него храбро, к'о Милица Света, сама стаје против целог света, против злобне вике и светине, што и живог Господа распиње... Све што мрзи светосавље србско и што цркву гледа оком мрско, удружи се заједно под руку, па упрло да отежа муку... С једне стране пређу адвокати, сваки од њих траг несреће прати... С друге стране лабилне судије, њима правда баш и важна није... Нит читају, нит познају право, нит је који с човеком страдав'о, па да знају права мука шта је, кад пресуду драконску издаје... Кад човека криви од невина и пресуду чита из новина...

Где ће душа поштених судија?! проће робу сва тешка робија... Ал' је вечна патња у грешника, који суди Божјег праведника, што окриви србског свештеника?! Рана му је на души велика! За несрећу, к'о да је убиство! К'о да уби са намером чисто! Бојећи се за положај и плату... Не марећи за заклетву дату... Браниле га мајке уплакане, што им деци продужио дане, бранио га и стари Илија, свака реч му као Омилија... Мало епски, а мало правнички, да поништи образ насилнички, јер пресуда клеветом се зове, то што пишу и у мутном лове... То што кроје пресуду пре суда, о, каква су то времена луда, кад пресуде читаш из новина, о, кукавна судба нам је свима! Боље ти је изгубити главу, него своју огрешити душу! Тако учи стара србска мајка, Јевросима Краљевића Марка... А то данас судије не знају или знају, али и не хају, јер се суда Божијег не боје и не маре за чељаде своје... С миром гледа Перановић стари, као да га не дотичу ствари, људског суда и људских пресуда, свакаквијех видео је чуда... Сваког чуда за три дана доста, али грешна душа завек оста, зато гледа ка Богу Свесилном, Њега хвали, молитвом умилном... Хвала Теби, Пресвети, на муци, Хвала, Спасе, на спасење руци, Хвала за све што си мени дао, што сам мален пред Тобом остао... Децо драга, без роптања и плача, милост Божија од страдања јача, на спасење и пут Христов води, да се човек земље ослободи... Молитвом се Богу спасавајте, Њему Светом не приговарајте, Никада нас није напустио, Све је ово Господ допустио! Истином се и само њом браним, Ја не могу савест да сахраним, у кавез ме сломите ко птицу, ал' немојте додават' кривицу... Када суд је изрек'о пресуду и правнички, а и људски луду, два'ест лета и двадесет зима, у тамници да провести има. к'о злочинац и разбојник прави. Полицајац лисице му стави, јеца душа духовних му чеда, погледа их с миром брада седа... И теши их погледом очинским и држањем хајдучким, старинским... Да се у злу, пред злом не понизи, нит пред смрћу, нит у каквој кризи... Хода мирно, све молећи Бога, свестан светог достојанства свога, на зле речи и на подозрење, моли Бога и Свето Сретење... Да им Господ ум облагодати, да их људском праобразу врати, унапред је опростио њима, то је Господ поручио свима... У казану црног људског греха, лажи, блуда и сатанског смеха, Божију реч храбро васкрсава, невољнике од беде спасава... У бетону, жици и тамници, човјек где се обрадује птици, храбри, моли, учи и не куне, не да човјек у тами да труне... Каже браћи, што суде несрећи, Бог је сведок, Он је био трећи... И он знаде јесам ли убио, да л' сам својом чашћу сагрешио... Из љубави и немоћи да гледам, како смрти нејаког да предам, да га гледам како нам одлази и ка страшној смрти да полази... Попадија као Ангелина, душе пуне рајскијех милина, чељад своју око себе свија, а душа јој к'о царска Русија... Тугу носи Ана најстарија, за Христа се удаје Марија, Марина се пред Богом одважи, иконопис да јој веру снажи. Василије од тринаест лета, тек сазнаје о злу овог света и у лажи да су ноге кљасте... у Христовог витеза он расте... Син му Петар о кући се брине, дође оцу да га жеља мине, да послуша очиње савете и препозна замке што му прете... Мајци Роси мира нема гробу, мртва чује лажи и ругобу, од муке се у гробу преврће, што јој некрст на сина насрће... Стари отац, бол са собом носи, к Небу гледа, траву младу коси и горштачке сузе он отире, да се буре у грудима смире... На муци се познају јунаци! Поручујем и оцу и мајци... А тамница човека не гаси, муком човек душу ће да спаси! Душу своју, а и ближње своје, јер не могу душу да одвоје, нити могу образ да пониште и да веру баце на буњиште... Све су старе исто прогањали, они што су против Бога стали... Против Бога и против Распећа, док зла тама гушћа је и већа... И стари су се у Бога уздали, образ нису под ноге бацали... већ су чојски, витешки страдали, примери су кроз време остали... Оста наук у вијеков да спречи и реч ова што гуслама јечи... како једног попа страданије, каља образ читаве нације! Јер ко ћути противу злочина, није човек, већ људска сплачина, а ко скочи Крста да понесе, Славу рода и србства пронесе! Нек' не куне, него благосиља, ко допадне њихових бастиља... Нек' речима овим њиве саде – ОПРОСТИ ИМ, ОЧЕ, НЕ ЗНАЈУ ШТА РАДЕ!

Радосав Марковић