Посведочићемо о догађају који се, Богу хвала, збио у четвртак 11. јуна у кругу КПЗ у Сремској Митровици. Одржана је духовна трибина на тему промоције књижевних радова руског писца и монаха Александра Торика. Програм је водио отац Серафим из манастира Свете Тројице крај Љубовије, а улепшали га наступима музичке групе Србчад и Талита куми. Овакав, по свему врло необичан концерт, није могао да прође без дирљивих момената о којима смо разговарали са учесницима и које ћемо покушати да пренесемо.
Организатор концерта, отац Серафим, својски је морао да се потруди како би духовно вече и концерт били спроведени у дело. Управа затвора нам је потпуно изашла у сусрет и све што су могли учинили су као прави домаћини. Ипак, када смо крочили у затворски круг, осетили смо ко је заправо прави домаћин. Ништа се не би организовало да отац Бранислав Перановић није принео своје молитве Господу и да са својом братијом то није стварно пожелео. Све је изгледало тако дивно и нестварно, нисмо се осећали као да смо ту дошли, већ као да смо ту доведени. Сурова реалност мешала се са искреном срећом и то се дешавало непрекидно.
Улазак у затворски круг треба посебно описати, јер то заслужује својом посебношћу. Сама помисао на улазак у високо обезбеђени објекат, са гомилом музичке опреме, натера те или да се расплачеш или да се насмејеш до суза. Гитаре, појачала, сталци, каблови, све што би стражари само могли да „пожеле“, некако је унето унутра по Божјој вољи. По уласку у круг дочекује нас добродошлица затворског вероучитеља препуна историјске грађе о самој установи. Док смо пролазили затворским двориштем, осврнули смо се носталгично ка улазу и приметили да се „излаз“ готово не примећује од силине зидова.
Испред позоришне сале срдачно нас је дочекао отац Бранислав. Поздрависмо се и узесмо благослов, и то онај прави, страдални. Са осмехом смо постављали опрему и припремали се. Пратили су нас погледи бројних затвореника који су дошли да у духовној вечери учествују. Приметило се одмах колико су тихи и дисциплиновани, што је утицало да и ми на прстима радимо свој посао. Речи оца Серафима су биле срдачне и искрене, као и музика гостујућих група. Чинило нам се са бине да су и аплаузи срдачни и да се на лицима види задовољство са друге стране. Овакав необичан концерт није могао да прође тек тако без изненађења. Изненадио нас је наступ музичке групе сачињене од затвореника, која је на крају у славу манастира Свете Тројице отпевала песму на речи брата Радосава, такође утамниченог. Тада, у очима већине гостију, могле су се назрети сузе повучене тежином тренутка.
Док смо сређивали утиске у затворском ресторану, размишљали смо ко је кога духовно више укрепио, ми затворенике, или они нас. Иза зидина се осећа велико присуство Бога, покајање је велико, а ми смо имали ту срећу да то осетимо провевши тамо само једно поподне. Посетити оца Бранислава, учествовати на дивној духовној вечери и изаћи из затвора, и то све у једном дану, то се тешко речима може описати. Можда се може опевати.
Реч-две о оцу Браниславу...
„Познајем га већ дуго али га никада нисам видео тако смиреног и усредсређеног. Из њега је мир излазио као мирис оближње липе и испуњавао срца. Као да га је мука протурила кроз сито задржавши све оне боголике особине. Ниједан сувишан покрет, ниједна сувишна реч, само најчистија љубав могла се осетити. Дуго ћу памтити овај тренутак.“
Духовна тамница...
„Волео бих да искрено могу да тврдим да су затвореници више утамничени од нас који смо ван зидина, али нисам баш стопостотно сигуран.“
Једна анегдота...
„Приликом доласка, у шали, музичари су установи наденули име „КаПеЗе“ – Клуб преступника закона. Без икакве жеље да се неко увреди и да се нечији положај омаловажи, свака мука се увек може посматрати и из ведријег угла. Радо бисмо поновили свирку тамо, енергија коју смо примили од публике је невероватна.“
крстоносци
Нема коментара :
Постави коментар