Пријатељи и духовна деца оцу Браниславу
Датум: 12.8.2012.
Преузето: Борба за веру
Аутор: Пријатељи и духовна деца оца Бранислава
Отац Бранислав је спасавао људе којих су се сви одрекли
Као део овог народа и Цркве осећамо вапијућу потребу да кажемо људску реч о човеку који је у последње време у нашим медијима називан именима примереним жанру хорор-филмова. Да је брзина њиховог живота и природа посла учинила представнике тзв. седме силе превише суровим, неделикатним, па и безочним – у то смо се много пута уверили.
Речју су се далеко вештије, тактичније, трезвеније, блаже служили представници „Божје“ силе. Некада. Стиче се утисак да су неки од њих једва дочекали да се у бојењу у црно придруже преовлађујућем мњењу. Да подигну и баце на осумњиченог што већи камен. А ако би желели или имали макар мало воље да се боље упуте у ствар, онда би барем одмереније бирали речи или би поштовали закон о некоментарисању кривичног поступка у трајању.
Реакција неких представника Цркве личи на уобичајену реакцију било које световне институције која се, из ових или оних разлога, нађе на мети јавности, а састоји се од оправдавања и „прања руку“ уз оцрњивање онога коме је додељена улога „жртвеног јагњета“. А тежиште би са бриге о имиџу (привремена слика, углавном лажна) требало пребацити на бригу о икони (вечној, правој слици). Јер је једина инстанца којој ће Црква одговарати на крају крајева бити не некаква европска комисија, већ праведни Господ Бог Исус Христос.
Овим текстом смо хтели да придодамо по коју црту у изградњи оне вечне слике о свештенику, протојереју-ставрофору Браниславу Перановићу, упркос рогобатности и, по нашем мишљењу, дубокој неистинитости имиџа створеног у медијима.
Да нисмо познавали оца Бранислава, наш би живот сигурно био много сиромашнији, тужнији, блеђи, хладнији. И не само зато што је он увек био спреман да помогне, дâ савет ако може, саслуша, помоли се, пружи подршку, охрабри. Не чини ли то свако духовно лице? – рећи ћете.
Не. Главна ствар коју је отац Бранислав схватао је да највише учиш другог својим добрим примером, убедљивошћу свог живота у Христу, својом искреношћу и тежњом да не одступиш од Христовог пута. То је оно што су душе жедне живе вере препознавале у њему као право.
Отац Бранислав, његова попадија и читава његова породица учили су нас хришћанској гостопримљивости, несебичности – свако, знан или незнан, одувек је био отвореног срца дочекиван у његовом дому. Не мало пута, док су живели у скромним условима, њихова деца су уступала своје кревете гостима који би остали да преноће.
Отац Бранислав је увек био спреман да помогне истог часа када се укаже на проблем, чиме год да у датом тренутку располаже. Чак и ако то није било решење читавог проблема, тај покушај, помак, промена, па и на мали корак унапред, уливала је наду и указивала на моћ љубави.
Једна од најдрагоценијих ствари којој нас је учио својим примером јесте да не осуђујемо, не мрзимо оног ко нам причињава бол, клевеће нас, чини нам зло. Покушавао је, и успевао, Божјим начином да реши сваку злу усплахиреност у људском срцу, молитвом да врати мир и равнотежу.
Упорност и неодустајање у борби за победу добра – најчудеснија његова особина – особина је због које и страда. Отац Бранислав је један од ретких људи који има дар вере у људе. То је заиста чудесна, Божанска особина. Веровати у могућност промене набоље човека у кога више ни његови најближи – мајка, сестра, жена, они који поуздано знају за постојање и добрих особина код изгубљеног човека – не верују, јер је њихово искуство, пракса, живот, побио сваку, ма и најмању клицу могућности промене. Таквим изгубљеним људима, у које нико не верује, и који не верују сами у себе, који су постали крпе од људи без достојанства, поноса, стида, морала, истинских туга и радости – отац Бранислав је успевао да поврати клицу живота.
Да, отац Бранислав је заиста крив што није одустајао, што се борио до краја, што је понекад изузетно прибегавао и драстичној методи „суспендовања слободе“ робова који су одавно злоупотребили своју слободу. Али, верујемо да многи негдашњи робови те страшне страсти, бивши наркомани којима је помогао, могу посведочити да су у оцу Браниславу налазили Божјег човека и искреног пријатеља.
Писмо брата Радосава
Датум: 24.1. 2014. (о Св. Теодосију Великом)
Преузето: Дневнички запис брата Радосава
Аутор: Радосав утамничени,
Текст писма
...Седим. Отворених уста... Разваљене логике. Засталог срца (утишало се да боље чује, ваљда...).
ПРЕСУДА. Оцу је потврђена пресуда...
Крик гнева је нем... Урла кроз крвоток! Кроз жиле и кости! Однекуд ми је долазио шапат... „опрости им Боже, опрости”...
(Или је могло бити и овако!)
...Стојим... Разваљених уста! Утамничене логике! Бучног срца! (Опет се прави да не чује!) Неко поред, од реда, грди судије и пљује... Ћутим. Плашим се отупелости своје... Душа се мрачи усред дома! (Мозак и срце су навикли ћутке мртве да броје!) Душа се мрачи, усред дана! Ово је убиство без преседана...
Молим се... Кажу да молитвом и гнев јењава...
Кажу да трпљењем човек васкрсава!
Читаоца ради... Нити су ме у животу погађале трагедије људске, смрт... Убрзо сам се навикао, јер су биле моја свакодневница!
Последњи пут сам отворио уста у чуду, видевши друга с којим сам одрастао и касније прошао, ратујући за новац, разна ратишта, како се и мртав осмехује у испреплетеном загрљају са чеченским вуком... Мртви, и један и други. Крвави! Вук искежен у страху, Вељко насмејан и леп! Да ли пред смрћу или пред вуком, не знам...
Последњи пут сам остао разваљене логике када сам видео српског ратника у Босни, како у гневу због изгубљеног брата пуца у двоје малене деце, од 6 и 8 година...
Последњи пут ми је застало срце када сам у Заиру видео мајку са дететом у наручју, како пред упереном пушком, са непојмљивом храброшћу, јури на човека и гурајући му прсте у очи обара га на земљу и спасава себе и дете... Да би је касније нашао мртву, како телом штити своје чедо, спасавајући га од смрти!
Мој гнев је и даље нем, као и тада... И даље, урла кроз крвоток! Кроз жиле и кости! Само сада, имам тај шапат... „опрости им, Боже, опрости...”
Гледам срцем, очи сам оборио. Гледам оца Бранислава. Он нас погледом очински теши, а утешеније и сам вапије. Не мари, не мари он шта њему треба... Гледам свештеника цркве православне, и бол ми раздире душу! Он ме погледа испод обрва, за трен, али сам и тако брзо исписану поруку прочитао – не раздири и не цепај душу, Невесту Христову, таква пред Бога неће моћи, а то ти је најважније... Он брине, и даље даје себе до краја, људима, свима потребитим, у славу Бога и у Име Божије. Он се раздаје. Не нестаје, и не престаје... Јежим се у трену схватајући помисао своју... Како га Бог чини живим јеванђеоским оцем и свештеником!
Знам... Све знам... Не сумњам у Божију намисао. У силу да све буде на корист, и знаним и незнаним... Да ово трпљење буде спасоносно многима... Премудар је Господ у промислу својему!
Човек сам ипак. Немам снаге да мислим без гнева и горког укуса нискости и неправде о онима који су судили, пресудили и допринели свему овоме... Немам снаге да се молим за њих и њихову чељад, њихове душе, њихово здравље и спасење! А знам да њима треба више него икоме. Опрости, Боже, моје маловерје и помози неверју моме!
Оца има ко да воли, хвала Богу, и ко за њега да узнесе молитву Богу Свемоћном... Има ко да га укрепи и саветује! Има начина да остане отац, муж, син, брат, свештенослужитељ и човек...
А Ви, чувари мира и закона у моме отечеству?! Имате ли Ви начина да постанете поново људи и назовете се човеком Божијим? После свих злочина које сте починили србаљу... Успели сте и мене који сам био нем на лелек смрти и плач нарицаљке, и који сам ходао као младић кроз смрт и несрећу, гледајући први смрти у очи кад год сам могао, и мене сте успели да својим нечовештвом натерате да отворених уста и утамничене логике, с неверицом и данас питам себе: „Нису ли ово лично зверска и ђавоља посла?!”
За ово човек није способан!
