Помаже Бог!
Моје име је Мирјан Исаков. Рођен сам у Зрењанину, 1990. године, у децембру. Дужи део свог живота сам проживео у Новом Милошеву, селу у Банату. Поред мајке, двојице браће и сестре сам боравио до своје 14-е године, а после тога се десило нешто што ја тад нисам знао да разумем. Моја породица и ја смо доживели породични лом и свако је на неки начин себи нашао неки пут. Тако сам и ја направио прве кораке у сопствену пропаст и беспуће. Околности и тешке ситуације су ме натерале да брзо одрастем, а самим тим и направим катастрофалне грешке, да напустим много вредне и битне ствари и запустим свој живот и себе до те мере, да се стидим говорити о томе. Чинећи те, назовимо кораке – разне гадости, мислећи да је све у реду, досносио сам одлуке од којих сам себи сигурно, а често и другима наносио штету. Неке од тих одлука су ме потпуно гурнуле у странпутицу и довеле на ово место, где сам успео да застанем и напишем ово. На жалост, немам ништа чиме бих се могао похвалити, а ово што имам није за изношење и ни преда самога себе, а камоли пред људе. Укратко ћу рећи да су ми невини људи били криви због тога што сам постао лош човек и сва добра заменио за тренутна задовољства и привидности, за очајна стања у којима сам се често налазио, спреман за било који вид преступа. Сваки пут када бих учинио неку од гадости за који бих био сигуран да нико не зна, сматрао сам себе недужним. А уколико бих био откривен за своја прљава злодела, не бих признао то, не питајући се колико имам грехова пред Господом, ком не могу рећи просто: Извини!
Добио сам позамашну казну затвора и овде схватио да нема могућности и потребе супротстављати се Божијој вољи. Такође сахватио сам да постоји Божија промисао за све. Треба дати одзив... У децембру 2015. године сам се удостојио части да се сретнем и упознам са једним невероватним човеком, на невероватном месту, са оцем Браниславом Перановићем. Сад после годину дана, схватам вредност једног дана Господњег. Оца Бранислава сам доживео као дуго потребну помоћ и заиста се моја јадна и грешна душа обрадовала том чудном Господњем човеку, у том дивном Господњем дану. У првим тренуцима сам увидео веома пријатну тишину у том човеку. Неописива смиреност, на такође неописив начин је пролазила кроз мене – помислио сам да ме отац Бранислав познаје у потпуности и одувек... Негде у дубини душе сам пожелео да поседујем стоти део његове целокупности. После првог, а убрзо и другог разговора, стекао сам потребу да се не одвајам од оца Бранислава, сваки пут кад смо се после разговора раздвојили, обузео ме је страх, а при поновном сусрету бих доживео велику унутрашњу радост. И све тако док се нису стекли услови да се можемо свакодневно виђати и делити време, мени веома корисно. Благодарим Господу на пруженој помоћи и шанси, а оцу Браниславу искрено захваљујем на прихваћеној Божијој вољи и пожртвованости и труду у испуњењу исте. Духовно се будим уз ревносног и истинског верника ком заслужно припада свако добро и свака хвала. Посебно бих похвалио оптимизам, великодушност и добру вољу оца Бранислава.
П.С. Бити духовно чедо оца Бранислава, значи бити на путу спасења, а духовно расти крај њега и делити све оно што Господ пружи, моја је част.
Исаков.М 17.1.2017.
