Породицу Перановић сам упознала 1995. године. Пошто сам сазнала да нисам крштена, решила сам да се крстим и пошла на припрему. То су били часови веронауке при храму. Те часове држао је отац Бранислав.
Била сам најстарија у групи, са специфичном болешћу, отприлике истих година као отац Бранислав. На часове сам водила и Милену, моју ћерку. Почели смо и разговор и отац ме је позвао да их посетим у Собини, где су живели, да упознам његову породицу и да се Милена игра са децом. И ја одем. И ту се десила љубав на први поглед, између њих и нас.
Живели су у кућици поред цркве, малој, трошној... Била сам задивљена. Обоје агрономи, са сталним послом, напустили су све и пошли за Господом. Протиница Миланка и ја почеле смо да се дружимо, интензивно (она спада у врло мали број људи који разуме мој говор, неразумљив због болести). Деца, њихови Перо и Ана и моја Милена су се дивно слагали. Било је нормално да ми она постане кума на крштењу. Отац је често био ван куће. Већ тад је почео да се труди да спасава изгубљене душе. И, наравно, већ тада је почео да доживљава разне непријатности. Било је вербалних, а и физичких напада.
После неколико година отац и породица прешли су у рашко-призренску епархију. Примио их је владика Артемије. Отац је добио парохију у Истоку. Ту се налазио велики затвор у који би он често одлазио. Многе је тамо крстио. На Косову је већ тад било лоше, али њих су волели и поштовали и Срби и Албанци. 1999, за време бомбардовања боравили су у Пећкој бањи, а после су прешли у близину манастира Сопоћани, па онда Студеница и Црна Река. Нас две смо их посећивале, бар једном годишње. Живели су у малим, неусловним кућицама, где је једва било места за њих, али које су увек испуњавала и очева духовна деца и други гости. Не питајте како су се сналазили да све те људе сместе и нахране. Наравно, све је то било могуће уз Божју помоћ.
И првог лета у Црној Реци срећемо Јована и његову мајку. Јован је дугогодишњи наркоман, на хероину, много пута био у Драјзеровој. Мајка, очајна, ступи некако у контакт са оцем и замоли га да остану код њих и да се он ту „скида”. Јован је у врло лошем стању и позитиван на хепатит Ц. Он је ту у истој кући са породицом. Будући да сам лекар, отац и ја му укључујемо инфузију са витаминима да би лакше поднео кризу... Следеће године долазимо коначно у њихову кућу, монтажну, нову. И кућа је пуна наркомана на одвикавању... Отац сагорева трудећи се да их извуче, а Миланка да спреми храну за све, опере и буде са децом. Они који то нису видели не могу да замисле колики је труд то био да се излече и оправославе. Долазили су родитељи и родбина, очајни, молећи се да прими некога од тих несрећника и да их задржи до излечења, по сваку цену, милом или силом. Отац је о свакоме од њих знао све, стање у породици, колико је дуго и дубоко у проблему... Онда се број штићеника нагло повећавао и отац је одлучио да их смести у центар у лозничком крају, на Миланкиној очевини. Купили су кућу у селу, коју још нису исплатили и преселили се ту. Била је то велика борба, у коју су били укључени готово сви укућани, да се ти зависници сместе, организују и извуку из проблема. И многи су се извукли, а онда су заборавили и где су били и како су се извукли. Правили су се да никад нису чули за оца. Не сви, али већина.
И онда се десило то што је могло да се деси сваког тренутка, јер су многи од њих имали хепатит Ц, били годинама на тешким дрогама, чији су органи били оштећени, пропали. У тренутку се све распало. И почела је другачија борба. Отац се тамо бори са свим и свачим, за опстанак, да остане здрав и читав... Али, успеће уз Божију помоћ и помоћ оних који их воле.
