У сусрет десетохиљадитом прегледу

Када смо добили благослов и прихватили се посла одржавања ове странице, осетили смо велику радост. Премда одговоран посао има много више чинилаца који су могли да преломе да се уопште никада ни не латимо овога посла, постоји и онај врло вредан чинилац, када радите богоугодну ствар. За верујућег човека тада заиста ништа није тешко. Заправо све се то може лако описати речима професора Жарка Видовића да човек онолико воли људе колико је спреман да се за њих жртвује. Цео овај труд усмерен је према онима који желе да се потруде и жртвују за ближње. Приказујући истину о оцу Браниславу ми вам у ствари дајемо смерницу како треба хришћански живети.

Да нам је неко дошапнуо пре две године да ће страница за две године имати свега стотинак прегледа, не би умањило наш труд. Богу хвала, страница ће ускоро имати 10000 прегледа на радост свих оних који је посећују. Оно што је важно је да свако може да се потруди и допринесе.

Свако добро од Господа

Крстоносци

Није ваша ствар

Изаћи на улицу с «чирокијем» или у поцепаним фармеркама, или с минђушом у носу, или..., или... све донедавно је било немогуће. Већина људи би пропала у земљу од срамоте. И друштво је осећало да има права да фркће и да шишти, да пљуне и да се мршти на чудаке, који су дрско презирали просечне стандарде. То време је прошло. Његовом одласку људи су се прво радовали као лаком поветарцу слободе. Сад радости има мање, пошто је поветарац слободе често весник буре самовоље. Ја тако хоћу! Мени се тако свиђа! Није ваша ствар! Ове реплике се чују често и свуда. Желим да их оспорим. Не желим да их уништим, већ да покажем где им је место. И пре свега треба пронаћи ово место.

Сложићемо се да постоји извесна музика у речима «није ваша ствар» и «ја тако хоћу». Нека то не буде музика, али неки акорд. Овде постоји истинска слобода или неки њен део (човеку није дата апсолутна слобода). Не можемо да видимо идеал у свеопштем калупу и монотонији. Зато нисам против ове музике, али сам против кад је неко укључи на максимум после 23:00. Мојој и твојој слободи су потребна ограничења. Желиш да пушиш? На здравље, ма колико смешно то звучало. Али кад пушиш не треба да закопаваш пикавце у песак на плажи и да стрељаш њима кроз прозор кола. Такође не треба да пушиш у затвореној просторији поред непушача. Ако мало наставиш овај низ ограничења добићеш узду на њушки лепог коња који се зове «Слобода». Тако треба поступати у свему.

Понекад ми се уопште чини да нема личних ствари које не би имале друштвеног одјека. Ево, ја сам, на пример, дебео. Дијетолози грде, другови се смеју, ја нисам задовољан собом, али се у присуству других кочоперим. Свима кажем: шта се то вас тиче? И да «ми је тако згодно» и «пазите на себе» и тако даље. Заиста, моја телесна дебљина је мој и само мој проблем. Па, добро, можда је још проблем моје жене и мог кројача. Да ли је то истина? Јесте, истина је. Али само док не седнемо у исти линијски аутобус. Чим смо постали сапутници у аутобусу или тролејбусу моја дебљина није само мој каприц, него и ваш проблем. Покушајте да оспорите. Недавно сам летео авионом поред једне даме којој би и три седишта био мало, а не само једно. А летели смо за Хабаровск кроз осам или више временских зона. Озбиљно искушавање љубави према ближњем. Нисам имао и немам ништа против ове даме. Али мислим да бих, да ми је у одговор на прекор због дебљине рекла «шта вас брига?» лично имао шта да кажем.

Или још један пример. Човек има ружан рукопис. И шта кога брига за то? Он није калиграф и није војвода који ставља историјске потписе на папире са жигом. Да, није војвода. Али пише цедуљицу у храму с молбом да се помолимо за живе и покојне. Он пише, а ја ни реч не могу да прочитам. Немам представу кога треба да помињем. Сваки свештеник ће вам рећи да често мора да дешифрује имена која су записана с подједнаком брижљивошћу с којом кокошка «пише» ногом по песку. Зар је то лична ствар? Па ваши рођаци могу остати без молитве. И зар твоја (моја) неуредност не превазилази границе личног и не подиже се на ниво друштвеног увек изнова, дан за даном и годину за годином?

Ватра која није угашена, пољане са смећем после пикинка, гласна музика после поноћи, свакодневна прљавштина и дрскост свуда унаоколо скривени су иза примитивне фразе «ја тако хоћу» или «шта вас брига?». Демократске слободе у њиховом најгорем обличју. Јер, наћи ће се и концептуални мислиоци-адвокати, који размишљају о кошмару Совјетског Савеза и радостима либералне слободе. Али свих нас се тиче ако се возите трамвајем с ташном пуном папира или кофом фарбе. И имамо право да не уживамо у вашем изгледу ако далеко превазилази границе здравог смисла. А да вас не примећујемо, опростите, не можемо. Куда да скрећемо поглед са голих тела на летњим улицама, с галерије тетоважа и пирсинга и остале паклене естетике?

Не нудим ништа конкретно у условима превелике слободе. Само једно – да размислимо. Мисао није ситница. Мисао преокреће светове. Предлажем да размислимо о томе где треба поставити границу својој самовољи. Где моје «хоћу» треба да избледи на фону општег «не сме се», «није лепо», «срамота је». Живот често бива скотски и несносан управо зато што се не бави свако од нас питањем гушења своје ситне самовоље ради бижњег који се налази поред. Оно се само неће појавити. Треба га васпитавати, учити. Постављамо саобраћајне знаке који упозоравају на то да на путу постоји опасна кривина, да је могућа поледица, да су у току радови на поправци. То нам не изгледа чудно. Не само то, признајемо да је природно и неопходно. Али исто тако неопходне ствари су предвиђене Законом Господњим. Установљени су принципи бриге о ближњем. Заповеђено је да кад приметимо на путу рупу треба да је покријемо каменом или нечим другим да се стока ближњег или сам ближњи не би повредили наишавши на рупу. Заповеђено је да се човек не враћа кад сакупља летину. Зрна грожђа или класје на њиви које не убере домаћин треба да остану за сиротињу. Нека се сиромах храни оним што је измакло српу домаћина. Оваквих заповести има много, а главна ствар у њима јесте идеја бриге о ближњем. Разишљај о другима, а не само о себи. Не живиш само ти на земљи. То је лајтмотив сличних заповести.

Делимично смо скренули с једне теме на другу. Али се обе теме фокусирају у краткој речи: не живиш само ти на земљи. Размишљај о другима. Осоливши свој ум само овом сољу можемо дочекати занимљиве и неочекиване плодове. А мисао није ситница. Мисао покреће светове.

Протојереј Андреј Ткачов

Са руског Марина Тодић

Радоњеж

Извор: pravoslavie.ru

Исповест сестре Сузане из Врања

Христос воскресе!

Видела сам на интернету сајт Крстоносци о коме ми је причао духовни отац Бранислав. Покушала сам једном да напишем нешто али због ограничености број слова није могло. Зато ми је отац дао адресу, јер имам потребу да нешто напишем и пошаљем вама.

О оцу Браниславу могу рећи све позитивно јер то је моје искуство, а хвала Богу никада нисам имала контакт са наркотицима, упознала сам га, из љубави према Богу, кроз веронауку. То је било по Божјем промислу '93. год. Баш кад сам завршавала средњу школу, гледала сам филм Исус Христос, негде око Васкрса је то било. Филм је емитован на РТС-у, први пут сам га гледала и и пробудио је у мени јаке емоције, јер сам и по природи баш емотивна. Било ми је жао, сећам се да сам плакала на крају филма. Погледавши у небо помислих, „Шта су ти све ово радили и зашто...“ Хтела бих да сазнам истину о Богу и Христовом распећу. Тако убрзо на Радио Врању била је реклама, тј. оглас, да се у Саборној цркви Св. Тројице отвара веронаука и тако је све кренуло.

Почела сам да идем на часове веронауке са тадашњим дечком, мојим супругом. У то време отац Бранислав је живео у Врању са породицом. Тад су са сестром Миланком имали само Петра и Ану, а негде можда три године су били ту. Слушајући дивне беседе и поуке из Светог писма (Јеванђеља), почела сам да сазнајем много шта о својој вери, Богу и животу. Убрзо је отац био рукоположен за свештеника, тако да је мога супруга и мене венчао после дуге везе од 6 година. Венчали смо се у Манастиру Мртвице код Владичиног Хана. То је манастир посвећен Успењу Пресвете Богородице. Били смо му први брак који је благословио.

Иако нисам имала никаквих проблема када сам кренула у цркву, много ми је значило што сам Бога упознала кроз оца Бранислава, и што слушајући све те приче са веронауке много штошта сам променила и научила у своме животу. Тада није било те литературе, а ни православни радио Искон, који од скора нажалост не ради, није постојао.

У то време са супругом својим редовно смо ишли не само на веронауку већ на богослужења. Почели смо да постимо и да се причешћујемо. Заволела сам литургију, а кад смо код тога, имали смо дивно венчање баш уз литургију, као што су се венчавали први хришћани. То је за мене и супруга велика част, бити удостојен таквог чина брака и Божјег благослова.

По венчању, наравно, када сам добила са супругом првог сина имала сам тешко искушење и била на ивици смрти. Због грешке лекара и погрешне инјекције на порођају пала сам у кому. Тако да по Божјем промислу хитно су ме превезли у Ниш и хитно ми урадили царски рез, а и син се после дужег времена освестио и заплакао. Богу хвала остала сам без последица са сином, а могла сам да имам доживотни висок притисак, шећер или амнезију коју сам тада привремено имала.

Друга трудноћа, и опет искушења. У трећем месецу сам била, а около су само летеле ракете, усред бомардовања. Није да се нисам бојала али сам тешила себе, даће Бог, издржаћу. Хвала Богу тада се све добро завршило, урадили су ми и други царски рез и са супругом добили девојчицу, живу и здраву.

Е већ за треће дете ту је требало храбрости након два царска реза. Тада, по Божјем промислу, указала ми се жеља идући често у Манастир Св. Николе да одемо породично у Острог. Обишли смо доста манастира Дајбабе, Острог, Морачу, задужбину Светог Саве Милешево, требало је и Ђурђеве ступове али смо пре тога свратили у манастир Црна Река и били гости три дана код оца Бранислава. Тада је већ имао поред Петра и Ане још деце: Марију, Марину и Василија. Мислим да су Марију већ добили у Врању пре него да оду. Тако ишли смо до манастира Црна Река и лежали испод моштију Светог Петра Коришког замисливши жељу да ме охрабри, исто као и у Острогу када смо били. При разговору са оцем Браниславом добила сам благослов и након три месеца остварила ми се жеља. Али није било лако, замало да изгубим плод јер сам изненада прокрварила и мислила тек је први месец, можда то није то. Иако сам имала мучнине и тешкоће нисам ишла код доктора све док није прошло 9 дана и дошао празник Ваведења Пресвете Богородице. То ме је навело да одемо код доктора. Докторка се уплашила и рекла да је ово ризично, а уз то већ два царска реза. Рекла сам јој да ми да тереапију како би покушали да сачувамо бебу, а све остало препустићу Богу. Тако је и било, била сам пуна благодати у себи пуна смирења. Рекла сам супругу да неће Свети Василије то да дозволи, а и Свети Петар Коришки такође (благослов духовног оца). Богу хвала све се добро завршило супруг и ја смо добили још једног сина.

Шта рећи, сва три детета сам на неки начин могла да изгубим, али Господ их је сачувао, а то што сам морала да прођем није важно јер је Господ био са мном. Сматрам да није толико важно кроз шта човек ће човек у своме животу да прође већ како ће да прође. Јер треба схватити да је Господ из љубави страдао за цео род људски. Ми људи и када страдамо имамо олакшање са Божје стране. Ја сам за сва три царска реза имала анестезију, а Господ је страдао без ублажења болова. Поред тога урадила сам још једну операцију, лапароскопским путем сам одстранила жуч. Имала сам четири камена у жучној кеси, а прошла као кроз сан. На крају бих поменула да сам имала и неку алергију неку врсту ексцема на рукама. Тај проблем је трајао већ четири године. Из Врања су ме слали за Ниш, а одатле за Београд, али нису успели да ми помогну. Рекла сам супругу да одемо у цркву Светих Козме и Дамјана. Обишли смо храм Светог Саве и свратили до руских лекара Светих Козме и Дамјана. Са пуно суза у очима рекла сам у себи: „Боже, више не знам где да идем, још само су ми они остали.“ Тако по изласку из цркве, у повратку у возу уснила сам да ми Свети Врачи прилазе, носећи нешто у рукама и смејући се само да ме дотакну, тргох се из сна. Убрзо, не знам да ли је прошло три дана, све је нестало и хвала Богу није се понављало.

Морам рећи и то да ми је отац Бранислав често говорио: „Трпи као праведни Јов и у потребно време даће Бог излечење.“ Па тако је и било. Мислим да се ништа случајно не дешава у животу. Свако искушење може да буде или због греха или због љубави. Ако човек прати себе и има живот достојан Богу, донекле видеће његово страдање, зато му се све то и дешава. Али све то треба гледати као поруку, па чак и када мислимо да нисмо ништа погрешили, јер боље ћемо саосећати са другима кад знамо кроз шта смо прошли. У сваком слимслу треба славити Бога и пустити да нас Он води.Чули смо у Јеванђељу много тога, а све треба применити да буде на корист душе и тела, и боље је страдати из љубави, а не због греха. Блаженије је; страдањем из љубави величамо Бога, а због греха га жалостимо.

Манастир Св. Никола у Врању

Зато сам поносна што сам упознала Бога и научила како треба, не само борити се са искушењима, већ како се и изборити. Зато слава Богу!

Такође хвала Богу што сам упознала оца Бранислава и што ме је научио како треба да гледам на живот. Хвала му на томе бескрајно до неба. Има дивну породицу, супругу такође.

Даће Бог избориће се отац Бранислав са својим искушењима, а ако је тако Божја воља биће од духовне користи свима који су уз њега јер у Господу нема ничег случајног, све има свој смисао. Спасиће се многе душе поред њега, време ће показати, у то сам сигурна.