Талита куми - Осуда

На добротворном концерту за обнову манастира Свете Тројице крај Љубовије на Дрини, наступао је Отац Серафим са бендом Србчад, а међу многобројним гостима наступио је и бенд Талита куми.

Посвећено оцу Браниславу

Суштина вере у 30 секунду

Ово пишемо како би охрабрили оне који су у вери клонули, исто онако као што нас духовник охрабрује својим речима. Премали смо ми да би могли говорити о суштини вере, али снагу вере осећамо и доживљавамо свакодневно. Ко има очи нека види, и уши нека чује: Господ се мора срцем прихватити, а делима иповедати. Ко то не спозна, неће разумети видео запис који следи.

У име оца Бранислава

Захваљујемо се уредницима youtube каналa Не кради отаџбину на објављивању овог предивног записа.

Аутобиографско сведочанство Богдана Тителца

Рођен сам 28.05.1980. године у Новом Саду, где сам и провео досадашње 34 године живота. Дали су ми име Богдан, са жељом мог оца и молитвом да живим животом као да сам овом свету од Бога дат. Међутим, живот ми је текао другачије и након развода мојих родитеља, у мојој 5. години, мајка ме је прозвала „Мишко”, а улица, на којој сам затим одрастао, знала ме је под надимком „Камени”. Сад кад размишљам, као да су то била имена која су испророковала ток мог живота, а уједно и одражавала мој, склон крајностима и изразитом екстремизму и фанатизму карактер, јер заиста сам спознао и „плишану” и „сурову” страну живота, потпуно бивајући препуштен лудачком цепању између тих двеју струја у сваком човеку. Главно је да ме је ђаво читавог живота „водио жедног преко воде”, а ја то нисам увиђао сматрајући себе најисправнијим верником најправилнијег схватања хришћанске вере, а заправо лутајући од немила до недрага, од лудила до утопије, од цркве до улице, по најразличитијим протестантским сектама, кршећи се по овом мрачном свету већим делом свог осиромашеног и површног живота, утопљен у дрогу, агоније, снове и илузије, страхове, па чак и крајње и неописиве чежње за смрћу, као што рече мудрост: „Који мене одбаце, у смрт се заљубе”.

Већ од 13. године ушао сам у пакао дроге, 3 пута сам био на „метадонском програму” (сваки пут по годину дана, сва три пута на максималној дози од 300 капи дневно уз додатну монструозну пропратну терапију свакојаких психоактивних лекова) и сва три пута скидао сам се „на суво” – без иједног олакшавајућег средства, па чак ни цигара. Ко је имао слично искуство, схватиће зашто толико детаљизирам. И заиста сам небројено пута преклињао Бога за смрт, упознавши до сржи исконску људску беспомоћност и очајање. Тренутно се са великим чудом свега тога сећам. Ето, сад се налазим на 6. издржавању затворске казне у КПЗ-у Сремска Митровица, 2 године апстинирам од психоактивних супстанци, али све ово, досад изречено, заиста је небитно и све више бледи у огледалу сведочанства које желим даље да изнесем.

Пре 4 месеца, који ми се чине као 4 године (толико се мој живот од тад променио), упознао сам оца Бранислава. Е, то је било посебно искуство! Поуздано тврдим да пре њега, колико год дуго и убедљиво да је покушавао, нико није могао да ме отрезни од мене самог, огрезлог у патологију духа и душе несвакидашњих размера. Отац је унео нову силу у мој живот – бистру, прецизну, пажљиву и неодољиву Христову надземаљску љубав. Наш сусрет догодио се приликом мог обичаја да свакодневно одлазим у храм Божији, овде у затвору и притом, са подигнутим рукама певам песме, научене у сектама које сам давно посећивао, убеђен да радим најнормалнију ствар, а то исто обичавао сам да радим и у спортском центру пред око стотинак људи, којима се ко зна до које мере дух свакодневно саблажњавао од такве количине прелести у коју сам упао преко главе. То још и не би било баш тако страшно да ме је ико од њих могао навести да се, макар на трен, упитам о разумности својих таквих обичаја (где сам себе чак сматрао жртвом за Божије сведочанство), а нема ко није покушао да ме освести (и на какве све начине – од најозбиљнијих претњи и напада, преко провокација, изругивања и подсмеха, до најдобронамернијих и најпријатељскијих сугестија), али нико, баш нико није могао ни да ме замисли над самим собом. И тако се сасвим ненадано догодило чудо – појавио се отац Бранислав и само једним продорним погледом и са пар благих, божанских речи допро је до мене, започевши новим рукописом нову страницу мог живота. Тако сам упознао православну веру, мој живот се из корена окренуо за 180 степени и моје преображавање у Господу Исусу Христу је започето, али овог пута у Истини, која ме је ослободила, а којом ме отац (сада и мој духовни отац) Бранислав обасјава свакодневно у разговорима и личним примером, упућујући ме на православна предавања и светитеље, као и на вечну заједницу Духа са нашим драгим Спаситељем, у коју се свакодневним подвизима и трудом, као и заједничким молитвама уграђујемо. Преко њега мени се отворио и показао цео један неисказив и бескрајан хоризонт – свет изобилан радошћу и лакоћом живљења, недохватни и неистражен микрокосмос, проткан мистичном божанском привлачношћу и најсветијим тајнама, у којима смо постали судеоници у Божијој природи, спасавајући се и изобличујући Христовом светошћу.

И још да споменем да ме отац није само речима увео у то вечно пространство, већ ми је, по изласку одавде, понудио ни мање ни више, него свој властити дом, упознавши ме и повезавши са својом породицом, дајући ми несебично и сопствено срце и душу, заједно са њима, на све то, повезавши ме и са још неком својом духовном децом, опскрбивши ме свим потребним духовним садржајима и литературом, укључујући ме у активни живот цркве и богослужења, промишљајући о мени и о беседама које ми дели свакодневно, молећи се за мене и имајући наду у моју будућност, сагледавајући, преиспитијући и прозирући целокупну моју душевну структуру боље него ико, па чак и ја сам.

Мислим да је заиста сувишно и реч више рећи о томе – зашто ме је све то одувало и једном заувек поставило на ноге, али ноге постављене на земљи са древним, божанским, тврдим и поузданим темељем, непролазним и вечним нашим Господом Исусом Христом, у име Оца и Сина и Светога Духа. Амин.

Нека је вечна слава и хвала Богу који нам оца Бранислава даде!

У знак сведочанства и захвалности од духовног сина Богдана

Веза до оригиналног рукописа.

Несебична жртва

Постоји род лажан, тежак, неумољив –
проклете и срамне прелестиве сорте,
што распиње сваки црни корак, горљив,
самозваном правдом богохулне хорде.

Древни механизам, по бесцењу скројен,
сплетке остварује шаком сребрњака:
загнојен и свиреп, безочношћу дојен,
тамницом окити Божјег пустињака.

Стара је то прича за сваког, ко дрема
пут вирова пакла, с којима свет тоне:
ко освешћен хода, ко лукавства нема,
тог нечисте звери, к'о злочинца, гоне.

О, клевето црна, шта ти очи виде?
Гле, канџама ријеш месо мученика!
Од парница твојих сва небеса бриде!
Док жртве ти пасу стадо послушника.

Зар толики немар проже човечанство,
да хаљине светих раденика блати?!
Нашта им моћ кратка, слободе пространство?
Ко од њих ће икад за спас јадних стати?

А оног ко душом и телом је стао
за болесна чеда с беспоштедним трудом,
ревношћу надљудском, како год је знао,
погазише слепим, крволочним судом.

Ал' повика вечност:
Нек је блажен вазда,

с преданошћу ко се несебично бори!

За славу га Господ непролазну сазда,

међу децом својом, к'о звезда да гори.

Аутор песме: Тителац Богдан

Веза до оригиналног рукописа.