Радост сусрета

Добисмо позив од оца Серафима из манастира Св. Тројице, Бијеле Воде, да заједно са његовом групом „Србче” наступамо у Казнено-поправном заводу у Сремској Митровици. До сада смо имали различите позиве и поводе, али овај позив је од свих до сада био заиста другачији. Као и у свакој установи тог типа, и овде се зна ред, те смо и ми морали да га поштујемо и прођемо процедуру проласка без мобилних телефона, камера и било каквих сувишних ствари, осим инструмената и пратеће опреме, која нам је била неопходна. Заборависмо да малолетна лица не смеју ући у круг затвора, те на нашу велику жалост, наш најмлађи члан Василије Перановић – перкусиониста није могао да нам се придружи. Ушли смо у круг затвора, можда још помало и несвесни где се налазимо, где нас у тишини и миру дочекују домаћини и упознају нас прво са историјом затвора и спроводе до Дома културе у ком треба да наступамо. На вратима Дома дочекује нас још један од наших домаћина – отац Бранислав, који се са осталим људима задуженим за наш долазак потрудио да се овај догађај заувек утисне у срцу. И сусрет са оцем је био посебан. Мени лично је срце затреперело, суза се борила да не крене, али по узимању благослова, радост је надјачала тугу. Његова смиреност и благост ме је некако посебно дирнула. По уласку у салу, видели смо да је публика већ била на својим местима и стрпљиво чекала док смо ми монтирали опрему и инструменте.

Већ неколико пута смо променили репертоар који ћемо певати, имајући у виду да немамо пуно времена на располагању, а уједно размишљајући шта би највише користило нашим слушаоцима и чинило им добро. Отац Серафим је отпочео ово (слободно ћу рећи) дружење предавањем, а затим у наставку са групом „Србче” отпевао неколико песама. Дошао је ред и на нас. Често говорим да је некад боље имати трему, него налет емоција, што се код мене, признајем и десило. Где год смо до сада наступали, углавном се нађе неко кога познајемо, с ким заједно певамо, ко зна и тражи неку нашу песму, а овде је био другачији случај. Не знамо ни кога ћемо срести (осим, наравно оца Бранислава), као ни музички укус публике, ни да ли ће уопште разумети поруку песама које певамо. Отац Серафим је замолио чланове своје групе, Бранка и Нелу да нам се придруже, тако да се и они прихватише тарабуке и микрофона, да радост буде већа, да се Господ слави! Публика је више него што смо могли очекивати реаговала на песме, што је за мене, морам признати, било велико изненађење и велика радост! Из тог разлога отац Серафим рече да отпевамо још неку песму. На крају је и затворски бенд припремио изненађење за оца Серафима, тиме и за све нас, отпевавши песму у част манастира Св. Тројице. Још под утиском сусрета, предавања, песама, не приметисмо да је време пролетело и да се ближи растанак, а чинило се да још толико тога имамо једни другима пренети. Наши домаћини су нас позвали да у неком тренутку поновимо овај сусрет.

Верујем да не постоји особа на овом свету која не тражи љубав, истину, смисао, а тиме заправо хтео или не да призна – тражи Бога. Наше песме управо говоре о Богу, љубави, истини, смислу. Чињеница да је наша публика „имала уши да чује”, даје ми наду да је и у срце примила, а тиме је и наша посета имала смисла.

Завршићу речима нашег познатог глумца, Небојше Дугалића:

Све што човек чини, чини да би то доспело до неког другог. Основна човекова глад је да дотакне срце другог, јер је то основ његовог опстанка. Ту смо да поделимо неку радост. Важно је само да се та радост деси, као што је и болно ако се она не деси. Најбитније је чувати непосредност, обраћати се другом бићу као себи равном, живом бићу, с којим желимо да поделимо неку радост.

Драгана,
певачица групе Талита куми