Ношење крста

Бити крстоносац је лична ствар, тако нешто не може да се наметне, нити неко може да те натера. Носи у себи тежину, и често је врло напорно носити га. Ипак, све то није узалуд јер много пута је посведочено да труд бива награђен на крају. Сваки пут када се нешто потрудиш или претрпиш, ти га у ствари помало носиш. Носиш га док радиш, док волиш, док се смејеш, док помажеш, док тражиш, а понекада ти се чини као да се носи сам и да је лаган као перце. Има дана када није тако, када се тело умори, а воља ослаби, па крст треба спустити. Мудрост је спустити га на право место, на чврст ослонац, како би се после што лакше понео. Из предања светих отаца може се извући поука да је крст најбоље ослањати на Господа, Свето писмо, духовника јер они представљају тај чврст ослонац. Али људима је ипак дато на вољу, није неопходно да га носиш непрекидно, одмори се понекад, само га немој бацати.

Одбацивање крста узалудно је, јер ако пођеш пут Господа, крст ти треба. У том случају мораш га из блата подићи и поново упртити. Људи често не маре и запостављају ношење крста не знајући да је он знамење и кључ спасења. Постоје тренуци када ти само крст може помоћи, е онда се треба вратити по њега. Благо онима који крст примају.

Отац Бранислав нас често подсећа, па из тамнице у перо виче: „Носи крст свој јер то је твој крст, само ти можеш да га понесеш. Не би ти Господ дао оно што не можеш да понесеш“. Понекад би нас саветовао када смо у дилеми: „Не носи туђи крст, није ти намењен, за то нећеш добити награду, а другом ћеш ускратити награду“. Понајвише нам је користио савет како да препознамо шта треба чинити како би се крст носио. Богу хвала на крсту, а оцу Браниславу хвала на саветима.

Нека би Господ дао да крст носимо лако
Крстоносци