Исповест сестре Сузане из Врања

Христос воскресе!

Видела сам на интернету сајт Крстоносци о коме ми је причао духовни отац Бранислав. Покушала сам једном да напишем нешто али због ограничености број слова није могло. Зато ми је отац дао адресу, јер имам потребу да нешто напишем и пошаљем вама.

О оцу Браниславу могу рећи све позитивно јер то је моје искуство, а хвала Богу никада нисам имала контакт са наркотицима, упознала сам га, из љубави према Богу, кроз веронауку. То је било по Божјем промислу '93. год. Баш кад сам завршавала средњу школу, гледала сам филм Исус Христос, негде око Васкрса је то било. Филм је емитован на РТС-у, први пут сам га гледала и и пробудио је у мени јаке емоције, јер сам и по природи баш емотивна. Било ми је жао, сећам се да сам плакала на крају филма. Погледавши у небо помислих, „Шта су ти све ово радили и зашто...“ Хтела бих да сазнам истину о Богу и Христовом распећу. Тако убрзо на Радио Врању била је реклама, тј. оглас, да се у Саборној цркви Св. Тројице отвара веронаука и тако је све кренуло.

Почела сам да идем на часове веронауке са тадашњим дечком, мојим супругом. У то време отац Бранислав је живео у Врању са породицом. Тад су са сестром Миланком имали само Петра и Ану, а негде можда три године су били ту. Слушајући дивне беседе и поуке из Светог писма (Јеванђеља), почела сам да сазнајем много шта о својој вери, Богу и животу. Убрзо је отац био рукоположен за свештеника, тако да је мога супруга и мене венчао после дуге везе од 6 година. Венчали смо се у Манастиру Мртвице код Владичиног Хана. То је манастир посвећен Успењу Пресвете Богородице. Били смо му први брак који је благословио.

Иако нисам имала никаквих проблема када сам кренула у цркву, много ми је значило што сам Бога упознала кроз оца Бранислава, и што слушајући све те приче са веронауке много штошта сам променила и научила у своме животу. Тада није било те литературе, а ни православни радио Искон, који од скора нажалост не ради, није постојао.

У то време са супругом својим редовно смо ишли не само на веронауку већ на богослужења. Почели смо да постимо и да се причешћујемо. Заволела сам литургију, а кад смо код тога, имали смо дивно венчање баш уз литургију, као што су се венчавали први хришћани. То је за мене и супруга велика част, бити удостојен таквог чина брака и Божјег благослова.

По венчању, наравно, када сам добила са супругом првог сина имала сам тешко искушење и била на ивици смрти. Због грешке лекара и погрешне инјекције на порођају пала сам у кому. Тако да по Божјем промислу хитно су ме превезли у Ниш и хитно ми урадили царски рез, а и син се после дужег времена освестио и заплакао. Богу хвала остала сам без последица са сином, а могла сам да имам доживотни висок притисак, шећер или амнезију коју сам тада привремено имала.

Друга трудноћа, и опет искушења. У трећем месецу сам била, а около су само летеле ракете, усред бомардовања. Није да се нисам бојала али сам тешила себе, даће Бог, издржаћу. Хвала Богу тада се све добро завршило, урадили су ми и други царски рез и са супругом добили девојчицу, живу и здраву.

Е већ за треће дете ту је требало храбрости након два царска реза. Тада, по Божјем промислу, указала ми се жеља идући често у Манастир Св. Николе да одемо породично у Острог. Обишли смо доста манастира Дајбабе, Острог, Морачу, задужбину Светог Саве Милешево, требало је и Ђурђеве ступове али смо пре тога свратили у манастир Црна Река и били гости три дана код оца Бранислава. Тада је већ имао поред Петра и Ане још деце: Марију, Марину и Василија. Мислим да су Марију већ добили у Врању пре него да оду. Тако ишли смо до манастира Црна Река и лежали испод моштију Светог Петра Коришког замисливши жељу да ме охрабри, исто као и у Острогу када смо били. При разговору са оцем Браниславом добила сам благослов и након три месеца остварила ми се жеља. Али није било лако, замало да изгубим плод јер сам изненада прокрварила и мислила тек је први месец, можда то није то. Иако сам имала мучнине и тешкоће нисам ишла код доктора све док није прошло 9 дана и дошао празник Ваведења Пресвете Богородице. То ме је навело да одемо код доктора. Докторка се уплашила и рекла да је ово ризично, а уз то већ два царска реза. Рекла сам јој да ми да тереапију како би покушали да сачувамо бебу, а све остало препустићу Богу. Тако је и било, била сам пуна благодати у себи пуна смирења. Рекла сам супругу да неће Свети Василије то да дозволи, а и Свети Петар Коришки такође (благослов духовног оца). Богу хвала све се добро завршило супруг и ја смо добили још једног сина.

Шта рећи, сва три детета сам на неки начин могла да изгубим, али Господ их је сачувао, а то што сам морала да прођем није важно јер је Господ био са мном. Сматрам да није толико важно кроз шта човек ће човек у своме животу да прође већ како ће да прође. Јер треба схватити да је Господ из љубави страдао за цео род људски. Ми људи и када страдамо имамо олакшање са Божје стране. Ја сам за сва три царска реза имала анестезију, а Господ је страдао без ублажења болова. Поред тога урадила сам још једну операцију, лапароскопским путем сам одстранила жуч. Имала сам четири камена у жучној кеси, а прошла као кроз сан. На крају бих поменула да сам имала и неку алергију неку врсту ексцема на рукама. Тај проблем је трајао већ четири године. Из Врања су ме слали за Ниш, а одатле за Београд, али нису успели да ми помогну. Рекла сам супругу да одемо у цркву Светих Козме и Дамјана. Обишли смо храм Светог Саве и свратили до руских лекара Светих Козме и Дамјана. Са пуно суза у очима рекла сам у себи: „Боже, више не знам где да идем, још само су ми они остали.“ Тако по изласку из цркве, у повратку у возу уснила сам да ми Свети Врачи прилазе, носећи нешто у рукама и смејући се само да ме дотакну, тргох се из сна. Убрзо, не знам да ли је прошло три дана, све је нестало и хвала Богу није се понављало.

Морам рећи и то да ми је отац Бранислав често говорио: „Трпи као праведни Јов и у потребно време даће Бог излечење.“ Па тако је и било. Мислим да се ништа случајно не дешава у животу. Свако искушење може да буде или због греха или због љубави. Ако човек прати себе и има живот достојан Богу, донекле видеће његово страдање, зато му се све то и дешава. Али све то треба гледати као поруку, па чак и када мислимо да нисмо ништа погрешили, јер боље ћемо саосећати са другима кад знамо кроз шта смо прошли. У сваком слимслу треба славити Бога и пустити да нас Он води.Чули смо у Јеванђељу много тога, а све треба применити да буде на корист душе и тела, и боље је страдати из љубави, а не због греха. Блаженије је; страдањем из љубави величамо Бога, а због греха га жалостимо.

Манастир Св. Никола у Врању

Зато сам поносна што сам упознала Бога и научила како треба, не само борити се са искушењима, већ како се и изборити. Зато слава Богу!

Такође хвала Богу што сам упознала оца Бранислава и што ме је научио како треба да гледам на живот. Хвала му на томе бескрајно до неба. Има дивну породицу, супругу такође.

Даће Бог избориће се отац Бранислав са својим искушењима, а ако је тако Божја воља биће од духовне користи свима који су уз њега јер у Господу нема ничег случајног, све има свој смисао. Спасиће се многе душе поред њега, време ће показати, у то сам сигурна.

Васкршња беседа оца Бранислава Перановића 2016

Поштовани пријатељи и доброжелатељи, Христос Васкресе!

Физички утамничен, безмало четири године, од страшних двадесет на које сам осуђен, а духом, надам се, слободан, са сваком добром вољом желим и са вама, са ових неколико редова да поделим радост молитвеног и светотајинског прослављања овог Празника над Празницима...

Драма непојмљивих размера и значаја за сваког човека појединачно и за цело човечанство, када род људски не знајући шта чини распиње Богочовека, окончава се преокретом. Као што је и обећао, заиста је васкрсао Христос.

Као што у посланици са одушевљењем кличе св. ап. Петар: „благословен Бог и Отац Господа нашег Исуса Христа“... који нас по великој милости својој препороди за живу наду, Васкрсењем Исуса Христа из мртвих и нас преобрази истом том надом. Ништа више није исто и не може бити исто.

Ми Православни смо неизмерно срећни спознајом ове тајне, и непоколебљиво се одазивајући позиву идемо за Господом у борбу, мењајући се и узрастајући из дана у дан. Сва наша нада је у Њему и он нас неће изневерити.

„Све могу у Господу Исусу Христу који нам моћ даје,“ зато храбро и до краја.

Са Божијим благословом уз најлепше зеље, ваш утамничени протојереј Ставрофор Бранислав П.

Књига: "Исусе, сети ме се када дођеш у Царству Своме!"

Уредништво странице крстоносци са задовољством вам представља нову књигу брата Радосава Марковића „Исусе, сети ме се када дођеш у Царству Своме!“ Ова песмарица-дневник је превасходно настала у тамници и инспирисана је страдањима душе покајаних затвореника. Књига је већим делом аутобиографског карактера, а сам аутор у књизи износи и значајан број одломака из свога затворског дневника. Аутор је за време тамновања био под духовним руководсвом оца Бранислава, а књига је написана уз очев благослов. Један део ове књиге обухвата биографски опис страдања оца Бранислава и његових најближих.

Књига је доступна у продаји. Тренутно се може поручити путем имејл адресе krstonosci33@gmail.com. Препоручена цена књиге је 300дин + поштански трошкови. У случају да смо у могућности, могуће је и лично преузимање уз претходни договор. Приход од продаје књига намењен је као помоћ породици Перановић.

Господу хвала што је допустио да се овај духовни бисер приреди и одштампа на спасење многих, надамо се.

крстоносци

Филм: Осуда

На спасење душе.

 крстоносци

Јелисавета Рубежић­ - О оцу Браниславу

Породицу Перановић сам упознала 1995. године. Пошто сам сазнала да нисам крштена, решила сам да се крстим и пошла на припрему. То су били часови веронауке при храму. Те часове држао је отац Бранислав.

Била сам најстарија у групи, са специфичном болешћу, отприлике истих година као отац Бранислав. На часове сам водила и Милену, моју ћерку. Почели смо и разговор и отац ме је позвао да их посетим у Собини, где су живели, да упознам његову породицу и да се Милена игра са децом. И ја одем. И ту се десила љубав на први поглед, између њих и нас.

Живели су у кућици поред цркве, малој, трошној... Била сам задивљена. Обоје агрономи, са сталним послом, напустили су све и пошли за Господом. Протиница Миланка и ја почеле смо да се дружимо, интензивно (она спада у врло мали број људи који разуме мој говор, неразумљив због болести). Деца, њихови Перо и Ана и моја Милена су се дивно слагали. Било је нормално да ми она постане кума на крштењу. Отац је често био ван куће. Већ тад је почео да се труди да спасава изгубљене душе. И, наравно, већ тада је почео да доживљава разне непријатности. Било је вербалних, а и физичких напада.

После неколико година отац и породица прешли су у рашко-призренску епархију. Примио их је владика Артемије. Отац је добио парохију у Истоку. Ту се налазио велики затвор у који би он често одлазио. Многе је тамо крстио. На Косову је већ тад било лоше, али њих су волели и поштовали и Срби и Албанци. 1999, за време бомбардовања боравили су у Пећкој бањи, а после су прешли у близину манастира Сопоћани, па онда Студеница и Црна Река. Нас две смо их посећивале, бар једном годишње. Живели су у малим, неусловним кућицама, где је једва било места за њих, али које су увек испуњавала и очева духовна деца и други гости. Не питајте како су се сналазили да све те људе сместе и нахране. Наравно, све је то било могуће уз Божју помоћ.

И првог лета у Црној Реци срећемо Јована и његову мајку. Јован је дугогодишњи наркоман, на хероину, много пута био у Драјзеровој. Мајка, очајна, ступи некако у контакт са оцем и замоли га да остану код њих и да се он ту „скида”. Јован је у врло лошем стању и позитиван на хепатит Ц. Он је ту у истој кући са породицом. Будући да сам лекар, отац и ја му укључујемо инфузију са витаминима да би лакше поднео кризу... Следеће године долазимо коначно у њихову кућу, монтажну, нову. И кућа је пуна наркомана на одвикавању... Отац сагорева трудећи се да их извуче, а Миланка да спреми храну за све, опере и буде са децом. Они који то нису видели не могу да замисле колики је труд то био да се излече и оправославе. Долазили су родитељи и родбина, очајни, молећи се да прими некога од тих несрећника и да их задржи до излечења, по сваку цену, милом или силом. Отац је о свакоме од њих знао све, стање у породици, колико је дуго и дубоко у проблему... Онда се број штићеника нагло повећавао и отац је одлучио да их смести у центар у лозничком крају, на Миланкиној очевини. Купили су кућу у селу, коју још нису исплатили и преселили се ту. Била је то велика борба, у коју су били укључени готово сви укућани, да се ти зависници сместе, организују и извуку из проблема. И многи су се извукли, а онда су заборавили и где су били и како су се извукли. Правили су се да никад нису чули за оца. Не сви, али већина.

И онда се десило то што је могло да се деси сваког тренутка, јер су многи од њих имали хепатит Ц, били годинама на тешким дрогама, чији су органи били оштећени, пропали. У тренутку се све распало. И почела је другачија борба. Отац се тамо бори са свим и свачим, за опстанак, да остане здрав и читав... Али, успеће уз Божију помоћ и помоћ оних који их воле.

Божићна беседа оца Бранислава Перановића

O Св. Игњатију, 2016. год.

Поштовани посетиоци блога, знани и незнани,

драга браћо и сестре, одавде из тамнице, где дочекујем трећи Божић поздрављам вас најрадоснијим хришћанским поздравом: Мир Божији – Христос се роди!

Двоумим се: шта да вам (корисно) одавде поручим? Ми, хришћани, судионици смо чудесне тајне јављања Бога у телу. Оно што је најављено од пророка, започето на Благовести, наставља се о Божићу, за који Св. Јован Златоусти напомиње да је мајка свих празника, а Св. Теофан нас подсећа да наше весеље буде свето, јер су ови дани свети.

Бог се очовечио и као истински човек, осим што греха никаквог у Њему не беше, у свему једнак нама, а опет – ни у чему не изменивши своје Божанство, ушао у наш свет, да би нас, тебе, мене, цео род људски увео у свет Божији. Да Он није дошао к нама, не бисмо могли ни ми к Њему, јер без Његовог очовечења не би било могуће ни наше обожење. Бог се по неизмерној својој љубави унижава, да бисмо се ми незамисливо узвисили. Узрок овоме је чињеница да је Бог љубав, а онај који љуби, нуди и даје себе целога љубљеноме. Чиме и како да узвратимо тај неизмерни дар љубави? Да и ми, по неизменљивом закону љубави, сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предамо. Али, да та предаја не остане на пукој замисли и жељи, већ жива и животна, непрестано и у свим приликама остваривана у све дане живота нашега!

Хришћански живот је „све или ништа“. Нема места половичности, млакости, седењу на две столице и служењу два господара. Христос неће друго место у нашем животу, јер ни ми њему нисмо други, ини, споредни. Нећемо имати изговора и оправдања: зашто нисмо узели на своја плећа благи јарам и бреме лако. А све можемо, опет у Њему, јер нам Он моћ даје! Да узмемо овај крст, и да, као крстоносци, за Њим неодступно идемо, да добру трку трчимо и веру да одржимо!

Захваљујем вам у име породице и лично, што по љубави, а према моћи својој, састрадавате са нама, припомажете колико ко може и у ношењу овог нашег, ни најтежег, а ни најлакшег крста! Тако је љубав према Богу и према истини и вас учинила крстоносцима. Нека вас највећи Крстоносац за то награди!

Поздрав и благослов из сремскомитровачког казамата од утамниченог протојереја-ставрофора Бранислава.

Одбрана душе

Из душе исходи сва људска доброта... Све врлине, осећања... Из душе исходи љубав, доброта, милосрђе, лепота, племенитост, осетљивост, човекољубље, поштовање створеног свеколиког живота, спремност на жртву, часност, морал, лепота личности... Што би рекла мудра српкиња Исидора Секулић: „Душа је средиште свих наших потенцијала.” А потенцијали су „божански”!

У души се лако зацари и саможивост, себељубље, мржња, завист, агресивност, љубомора, братоубиство, блуд и богопрoтивљење... људски страдални нагони! Егзекутори душе... Богоотпадија!

Ја сам кроз живот био сведок преваге зла у човековој души. Затрпаној овоземаљским и демонским смећем... У души у којој једва да, милошћу Творца, жижи надом, оно Божанско... зато то одмах видим, препознајем... „Осетим!”

Прота Бранислав... „Οтац”, како га зовемо, ми његови духовни синови и духовне кћери... Он слави „човека, дело руку Божијих”, славећи Бога. Он у сваком човеку, у сваком утамниченом злочинцу којег среће у казамату види зрно, намену, накану Творца... да се удостоји божанске благодати и наданђелске призваности... Он се спремио и одмах, неустрашиво, неодложно, неуморно... прихвата људске душе! Осветљава, дрмуса, крчи коров смртни око ње, упада у смрадно и живо блато до паса, до гуше... И вади несретну душу, богоотпалу, из смрти и погибли вечне! Када не може, упире свој поглед сина и оца, Сину и Оцу и Духу Светоме и свештеничким достојанством усправља молитву као „уже небеско” и посрће на обали, заједно са „дављеником смртног глиба”... Он спасава и брани душе... Он „БРАНИ – СЛАВ”, брани Славу Божију и оно божанско што Творац удахну у твар и, обоживши је, учини је вечном... „Душа је претежнија од тела, колико и тело од одела...”

Говорило се у народу од времена Св. Владике Николаја Велимировића међу верним народом богомољачког покрета... Где се то „затурило”, где нестало?! Шта је са тим јеванђелским знањем и поимањем?!

Разумеш ли „уразумљивање и буђење душе” лопатањем тела?! Ти, брате, који целиваш десницу и благослов свештенички иштеш... Који захваљујеш свим својим бићем „на свему”... Ти, знам да разумеш! А ти? Који свој живот скриваш сам од себе, па и не схваташ и не осећаш да ти је отет, да си поробљен! Да је „твој Рај” хероински стонд! И да си то претпоставио радости и вечности божанског Раја! Разумеш ли ти?! Разумеш ли (осуђујеш ли?!) младог, можда познаника, који на плочинку остави претучену мајку у крви, због тога што га „не разуме” и не да новац за дрогу!? Младог Бијеливука? (предачко име му је прослављено на Мојковцу!). Мајка што га је породила и одгајила – „не разуме”! Па је „насилан и моћан” да матер сурово пребије! А када га „разумеју” – добије лопатом по задњици (да из ње дође до главе!) и мањи је од маковог зрна! Да из задњице дође до главе, да он почне „да разуме” оне око себе! Мајке, сестре... Разумете ли ви?! Ту одбрану душе лопатом?! А ви, оци Цркве Христове?! Ако не разумете... да молимо Бога да нас уразуми! Води ли нас осуда (без разумевања!) у спасоносно решење проблема?! Ако је дошло до осуде без разумевања! (Онда је јасно да не разумете – јер „да разумете”, не бисте судили!

Да вас питам овако?! Шта сте ви урадили за „одбрану душе”?! „Отац је прави човек! Молим те, пуно га поздрави! Ууу! Јако пуно ми је помогао! Добио сам батина! Али крао сам вино из његове куће у кампу, у Црној Реци...То је прави човек! Пуно га поздрави и питај, моли да дођем или нешто помогнем!” Тако ми каже један цимер у затворској соби. Каже да се презива Пајфер, из Бачког Јарка је... Па?! Јесте ли ви „душебрижници” више забринути за његову задњицу од њега самог?! Или браните душу од бранитеља душе!? Има ли каквих логичнијих и очигледнијих порива у сваком поклонику „новинске истине” и „поклонику продавца отровне магле са Б 92”, због којих озлојеђено „пљује и хули” на Цркву и свештеника Перановића... (А сутра ко зна којег другог?) Зар не препознаје ко је мрзитељ Цркве Христове и човека!! Зар се заведеност сатанским лажима не препознаје! Је ли могућа истина од Оца лажи...

„Човече! Ти си „мали Бог” у блату! Устај!!!” Звоне речи... Звоне речи очеве у мојој свести... „Позван си да будеш виши од анђела!”

Отац види добро у сваком човеку. Отима га од Сатане! Види оно божанско у њему! Оно човечно, предодређено за достојанство небеске љубави Небеског Оца! Бранећи то Божанско! Душу будећи, сламајући је и „реанимирајући” обезнањену, спреман је до самопоништења да се бори, саветује, клечи, пости, моли, промишља, пита, грди... али не јадикује и не ропће! Зашто? А зашто?! Јер види смисао.

„Наше је оно што другима дамо!” (о. Митрофан Хиландарац)

Шта сте ви дали? Шта сте жртвовали? Шта очекујете? Шта год да очекујете – разочараћете се! Шта год да очекујете осим сопственог распећа, овде на земљи, бићете разочарани! Нада и Вера не посрамљују, јер су кћери Премудрости Божије... Али за то је неопходна љубав! А љубав је жртвоприношење! Не мора отац да воли и познаје свакога којег спасава! (Често и пречесто није нас могуће волети, а и сами смо неспособни да волимо! Али волећи Господа, свим срцем својим и свом душом својом – човекољубље је неопходно... и одвојиво?! Он, отац Бранислав, он је дао себе целог Свевишњем! Зато се кроз Господа – свима раздаје! Свим потребитим и не одриче се свог труда и трпљења, своје вере и слободе пред Богом, али ни своје савести и одговорности... Зато га има све више! У сваком од нас, који је све више... У славу Господа! Има га све више, својим саветима, живим речима Јеванђеља у срцу сваког духовног детета! У свакој њиви-срцу сејач је живог, Божанског семена. У сваком ко се срео с њим, душа је задрхтала радошћу, или је дрхтај значио јецај и вапај немоћне душе затрпане тамом и спречене мртвом вољом да се одазове!

Судије?! Има ли човек душу? Шта кажу ваши папири? Шта чланови и ставови? Судите ли ви и души вашим параграфима? Брину ли у затвору васпитачи и затворски чувари о човеку, са све душом, или само о телу? Постоји ли адвокат који ће да одбрани душу окривљеног од патње и горчине, од гнева... Када суде несавршеном правдом и савршеном неправдом. Системски моралне (подобне!) судије! Тужиоци! Јесу ли то пресуде права или пресуде потреба?! Откуд толико повика на морал и корумпираност, а толико мало пресуда и казна за исто!? Можда нема ко моралом да суди оним неморалним!? И ради ли се ту о моралу или о „недостатку Бога и Богобојазни”?

На спасење наше Господ уреди да се можете само тела дотаћи, па се и душа спасава трпећи патње тела, смислом страдања и Господа Нашега Исуса Христа. Бог је уредио да трпеће тело спасава душу! Срећа наша па се Отац премудри брине! Иначе, како би душа опстала у ово време духовне мемле, неразликовања небитног и суштаственог, у мору духовних безименовића и бескућника, у време светске инквизиције, пошасти секуларизма и нихилизма... Суд Закона претвара се у Суд Потреба Силника! Служитеља Сатане и његовог поретка... Новог и Светског! Потребе су од дневних и ситно шићирџијских до глобалних... Ниче Латиф-ага до Латиф-аге по овој Проклетој Авлији!

У времену „моралне капитулације” може ли се „морално обезвређујући чинилац” преузети у име некаквог нискоморалног система (обезбоженог до крајности!) пресуђивања (у име тог система), о моралности и чину једног хришћанина... Једног православног свештеника, чија савест стоји пред Богом непрестано... Чија молитва бриди за своје петоро чељади; за своје духовне кћери и синове; за своје отачаство; за своју Цркву; за све непријатеље; за све у напаст пале... изгнане, сирочад... за васцели свет! Сме ли?

Страдали Н.З. изгубио је живот. И тело своје намучено предао земљи. Шта је са душом Н? Колико свештеника, јеромонаха, монаха, монахиња, владика, знаних и незнаних људи клечи, изговара молитву, пости... Помиње покојног Н! Осим о. Бранислава и сваког духовног чеда понаособ. Господ види, јер је Свевидећи и нема скривеног пред Њим! Бранитељи Његове душе моле и вапе за његову душу! Молите ли се ви, судитељи и тужитељи, адвокати и новинари? Помозите и ви, преклињем вас! Христа ради!

Ако сте, браћа и сестре, оци и часне матере, и за тренутак помислили да браним душу мог духовног оца, проте Бранислава, опростите моју неукост која вас замрси у тако нешто! Заправо ја браним душу – судије! Ово је одбрана душе онога коме је адвокат (бранилац) заиста био потребан на том суђењу... Судији! Пресудитељу! Јер праведнику не треба одбрана, него сведочење!

На Задушнице, октобра 2015. у новосадском затвору, убоги Радосав Марковић, сведок једног злочина у име права и закона.