Из душе исходи сва људска доброта... Све врлине, осећања... Из душе исходи љубав, доброта, милосрђе, лепота, племенитост, осетљивост, човекољубље, поштовање створеног свеколиког живота, спремност на жртву, часност, морал, лепота личности... Што би рекла мудра српкиња Исидора Секулић: „Душа је средиште свих наших потенцијала.” А потенцијали су „божански”!
У души се лако зацари и саможивост, себељубље, мржња, завист, агресивност, љубомора, братоубиство, блуд и богопрoтивљење... људски страдални нагони! Егзекутори душе... Богоотпадија!
Ја сам кроз живот био сведок преваге зла у човековој души. Затрпаној овоземаљским и демонским смећем... У души у којој једва да, милошћу Творца, жижи надом, оно Божанско... зато то одмах видим, препознајем... „Осетим!”
Прота Бранислав... „Οтац”, како га зовемо, ми његови духовни синови и духовне кћери... Он слави „човека, дело руку Божијих”, славећи Бога. Он у сваком човеку, у сваком утамниченом злочинцу којег среће у казамату види зрно, намену, накану Творца... да се удостоји божанске благодати и наданђелске призваности... Он се спремио и одмах, неустрашиво, неодложно, неуморно... прихвата људске душе! Осветљава, дрмуса, крчи коров смртни око ње, упада у смрадно и живо блато до паса, до гуше... И вади несретну душу, богоотпалу, из смрти и погибли вечне! Када не може, упире свој поглед сина и оца, Сину и Оцу и Духу Светоме и свештеничким достојанством усправља молитву као „уже небеско” и посрће на обали, заједно са „дављеником смртног глиба”... Он спасава и брани душе... Он „БРАНИ – СЛАВ”, брани Славу Божију и оно божанско што Творац удахну у твар и, обоживши је, учини је вечном... „Душа је претежнија од тела, колико и тело од одела...”
Говорило се у народу од времена Св. Владике Николаја Велимировића међу верним народом богомољачког покрета... Где се то „затурило”, где нестало?! Шта је са тим јеванђелским знањем и поимањем?!
Разумеш ли „уразумљивање и буђење душе” лопатањем тела?! Ти, брате, који целиваш десницу и благослов свештенички иштеш... Који захваљујеш свим својим бићем „на свему”... Ти, знам да разумеш! А ти? Који свој живот скриваш сам од себе, па и не схваташ и не осећаш да ти је отет, да си поробљен! Да је „твој Рај” хероински стонд! И да си то претпоставио радости и вечности божанског Раја! Разумеш ли ти?! Разумеш ли (осуђујеш ли?!) младог, можда познаника, који на плочинку остави претучену мајку у крви, због тога што га „не разуме” и не да новац за дрогу!? Младог Бијеливука? (предачко име му је прослављено на Мојковцу!). Мајка што га је породила и одгајила – „не разуме”! Па је „насилан и моћан” да матер сурово пребије! А када га „разумеју” – добије лопатом по задњици (да из ње дође до главе!) и мањи је од маковог зрна! Да из задњице дође до главе, да он почне „да разуме” оне око себе! Мајке, сестре... Разумете ли ви?! Ту одбрану душе лопатом?! А ви, оци Цркве Христове?! Ако не разумете... да молимо Бога да нас уразуми! Води ли нас осуда (без разумевања!) у спасоносно решење проблема?! Ако је дошло до осуде без разумевања! (Онда је јасно да не разумете – јер „да разумете”, не бисте судили!
Да вас питам овако?! Шта сте ви урадили за „одбрану душе”?! „Отац је прави човек! Молим те, пуно га поздрави! Ууу! Јако пуно ми је помогао! Добио сам батина! Али крао сам вино из његове куће у кампу, у Црној Реци...То је прави човек! Пуно га поздрави и питај, моли да дођем или нешто помогнем!” Тако ми каже један цимер у затворској соби. Каже да се презива Пајфер, из Бачког Јарка је... Па?! Јесте ли ви „душебрижници” више забринути за његову задњицу од њега самог?! Или браните душу од бранитеља душе!? Има ли каквих логичнијих и очигледнијих порива у сваком поклонику „новинске истине” и „поклонику продавца отровне магле са Б 92”, због којих озлојеђено „пљује и хули” на Цркву и свештеника Перановића... (А сутра ко зна којег другог?) Зар не препознаје ко је мрзитељ Цркве Христове и човека!! Зар се заведеност сатанским лажима не препознаје! Је ли могућа истина од Оца лажи...
„Човече! Ти си „мали Бог” у блату! Устај!!!” Звоне речи... Звоне речи очеве у мојој свести... „Позван си да будеш виши од анђела!”
Отац види добро у сваком човеку. Отима га од Сатане! Види оно божанско у њему! Оно човечно, предодређено за достојанство небеске љубави Небеског Оца! Бранећи то Божанско! Душу будећи, сламајући је и „реанимирајући” обезнањену, спреман је до самопоништења да се бори, саветује, клечи, пости, моли, промишља, пита, грди... али не јадикује и не ропће! Зашто? А зашто?! Јер види смисао.
Шта сте ви дали? Шта сте жртвовали? Шта очекујете? Шта год да очекујете – разочараћете се! Шта год да очекујете осим сопственог распећа, овде на земљи, бићете разочарани! Нада и Вера не посрамљују, јер су кћери Премудрости Божије... Али за то је неопходна љубав! А љубав је жртвоприношење! Не мора отац да воли и познаје свакога којег спасава! (Често и пречесто није нас могуће волети, а и сами смо неспособни да волимо! Али волећи Господа, свим срцем својим и свом душом својом – човекољубље је неопходно... и одвојиво?! Он, отац Бранислав, он је дао себе целог Свевишњем! Зато се кроз Господа – свима раздаје! Свим потребитим и не одриче се свог труда и трпљења, своје вере и слободе пред Богом, али ни своје савести и одговорности... Зато га има све више! У сваком од нас, који је све више... У славу Господа! Има га све више, својим саветима, живим речима Јеванђеља у срцу сваког духовног детета! У свакој њиви-срцу сејач је живог, Божанског семена. У сваком ко се срео с њим, душа је задрхтала радошћу, или је дрхтај значио јецај и вапај немоћне душе затрпане тамом и спречене мртвом вољом да се одазове!
Судије?! Има ли човек душу? Шта кажу ваши папири? Шта чланови и ставови? Судите ли ви и души вашим параграфима? Брину ли у затвору васпитачи и затворски чувари о човеку, са све душом, или само о телу? Постоји ли адвокат који ће да одбрани душу окривљеног од патње и горчине, од гнева... Када суде несавршеном правдом и савршеном неправдом. Системски моралне (подобне!) судије! Тужиоци! Јесу ли то пресуде права или пресуде потреба?! Откуд толико повика на морал и корумпираност, а толико мало пресуда и казна за исто!? Можда нема ко моралом да суди оним неморалним!? И ради ли се ту о моралу или о „недостатку Бога и Богобојазни”?
На спасење наше Господ уреди да се можете само тела дотаћи, па се и душа спасава трпећи патње тела, смислом страдања и Господа Нашега Исуса Христа. Бог је уредио да трпеће тело спасава душу! Срећа наша па се Отац премудри брине! Иначе, како би душа опстала у ово време духовне мемле, неразликовања небитног и суштаственог, у мору духовних безименовића и бескућника, у време светске инквизиције, пошасти секуларизма и нихилизма... Суд Закона претвара се у Суд Потреба Силника! Служитеља Сатане и његовог поретка... Новог и Светског! Потребе су од дневних и ситно шићирџијских до глобалних... Ниче Латиф-ага до Латиф-аге по овој Проклетој Авлији!
У времену „моралне капитулације” може ли се „морално обезвређујући чинилац” преузети у име некаквог нискоморалног система (обезбоженог до крајности!) пресуђивања (у име тог система), о моралности и чину једног хришћанина... Једног православног свештеника, чија савест стоји пред Богом непрестано... Чија молитва бриди за своје петоро чељади; за своје духовне кћери и синове; за своје отачаство; за своју Цркву; за све непријатеље; за све у напаст пале... изгнане, сирочад... за васцели свет! Сме ли?
Страдали Н.З. изгубио је живот. И тело своје намучено предао земљи. Шта је са душом Н? Колико свештеника, јеромонаха, монаха, монахиња, владика, знаних и незнаних људи клечи, изговара молитву, пости... Помиње покојног Н! Осим о. Бранислава и сваког духовног чеда понаособ. Господ види, јер је Свевидећи и нема скривеног пред Њим! Бранитељи Његове душе моле и вапе за његову душу! Молите ли се ви, судитељи и тужитељи, адвокати и новинари? Помозите и ви, преклињем вас! Христа ради!
Ако сте, браћа и сестре, оци и часне матере, и за тренутак помислили да браним душу мог духовног оца, проте Бранислава, опростите моју неукост која вас замрси у тако нешто!
Заправо ја браним душу – судије! Ово је одбрана душе онога коме је адвокат (бранилац) заиста био потребан на том суђењу... Судији! Пресудитељу! Јер праведнику не треба одбрана, него сведочење!
На Задушнице, октобра 2015. у новосадском затвору, убоги Радосав Марковић, сведок једног злочина у име права и закона.
