Милошево писмо

07.02.2018. Помаже Бог, оче,

Била би грешка када бих ово прво писмо започео оправдавајући себе због „пробијања сваког разумног рока“ да оно буде написано... Учио си ме колико је самооправдавање једнократна обмана савести и никада не доноси бољитак у напретку и усавршавању човека. Има понешто у динамици овдашњег дневног измицања времена, пре него што га зграбиш и учиниш са њим нешто што ће ти бити на корист. Некако постоји извесна инерција дневних распореда и обавеза из које се тешко иступи како би се урадило нешто другачије, макар то било и писање једног писма, макар то писмо било насушна потреба. Оче, осећао бих се боље када би ти разумео (чак и када ја не бих конкретно и нашироко описивао колика је количина обавеза које за сада успешно решавам) и опростио свом духовном чеду, макар обојица знали да је писмо и поред свих тих обавеза могло бити написано. Истина је да га пишем у себи, у некој тишини у коју се каткад склоним, тишини у којој се ти, оче, налазиш, као и све оно чему си ме подучавао. Буди спокојан у вези с послом који си са мном урадио: све је дубоко посађено у мени, све што сам имао привилегију и прилику да учим од тебе, са тобом и уз тебе. Али и та прича „о семену“ и шансама да реч Господња продре у људско срце и никне тако да једног дана даје добро плодове, и та прича је сишла са усана нешег Господа и забележена је у Светом писму. Чудне су промене које су се у мени дешавале откако смо се растали, тј. од када сам гурнут у овај свет у коме би ваљало живети из нужде. Мир који сам понео са собом након дана у којима сам учио од тебе, тај и такав мир је врло врзо почео да добија ударце, без речи дефинисан као став (или духовно стање) који ће ме оставити по страни, ван дешавања, скоро као неприлагођеног. Некако сам морао узимати учешћа у догађајима и конзумирати бесмисленост ових. Некако ми се у тој тренутној дезоријентацији у судару та два света након изласка, некако ми се неопажено подвукло погрешно уверење да треба себе да дајем тим дешавањима и узимам учешћа у тим догађајима. Замутио ми се видик, изменио фокус. Све чиме си ме ти даривао, учећи ме „истини над истинама“, све је и даље остајало у мени, али нисам успевао да нађем начин како да ускладим та два света. И одавно сам већ увидео грешку, коју сам начинио повлађујући навикама и начинима овог пролазног и трулежног света, сваког дана чинећи неприхватљиве компромисе. Одавно сам увидео да ходам погрешним путем, који води у шуму, у маглу, у мочвару, одавно се и питам зашто не кренем назад. Верујем да је ово писмо први корак који чиним како бих се вратио. Био сам сентименталан према својим слабостима (како си умео да кажеш) и неотпоран и нестабилан да се одбраним од свега што ме је вукло у живот далеко од Бога. Заблуда је била веровање да треба да усклађујем та два света на начин на који сам то чинио. И гле чуда (за тебе, оче, верујем, очекиваног!), одједном настаде празнина у мени. Појави се рупа тамо где је требало да буду „уздаси неисказани“, којима се Свети Дух радује. Наједном је тај Милош кога си ти испратио одатле постао биће страно и непознато само себи. И та празнина која је почела на том раскршћу два света, ту празнину сам почео да попуњавам прихватањем понуда: оних понуда и оних начина на који овај све отупљује мисао чинећи живот прихватљивијим „под анестезијом“. Почео сам чинити све оно што и свет чини у таквој самообмани. Почео сам себи дозвољавати стања омамљености, јер, Боже мој, то су чинили сви у просторији. Није било иницијативе са моје стране, нисам ја ништа „јурио“, али сам пристајао на понуђено, што је такође неприхватљиво. Догађао се алкохол, догађала се трава, па се на крају догодио и хероин. Ништа од тога није узело маха, ништа се није наметнуло као императив дана или потреба, али... Зар ме то оправдава када сам у таквим тренуцима био толико далеко од Бога?

Нема оправдања за такве моје поступке. Нема ни меке, ни лагане речи која би се могла употребити и везати за оваква дела, била та „реч“ питање или одговор. Истина је да тим и таквим поступцима ниједног тренутка нисам угрожавао своју „друштвену позицију“, тј. статус неког ко склапа нова познанства, са људима који су из другачијег миљеа од онога у коме сам се раније кретао, статус неког ко озбиљно приступа животу у коме га ускоро очекује дете. Оче, оваквим речима не желим да умањим своје грешке и своје посрнуће, не желим да оправдавам себе, јер је то једноставно немогуће, али желим да стекнеш јасну слику о томе да све то није отишло предалеко иако неке од тих супстанци нимало нису наивни противници, који се смеју потценити, али излишно је да теби то говорим. Али ипак, пред тобом о томе морам отворено говорити! Штета је већ учињена, већ сам се спотакао и пао, али устајем полако. Чиним ствари које ће растерати ту маглу у којој сам се за тренутак нашао, чврсто решен (а као да након свега чему си ме учио и што си ми открио и растумачио имам другог избора!!!) да устанем и кренем путем обожења. Скоро па парадоксално моји поступци у односу на друге људе били су (бар ми се тако чини) вођени хришћанским принципима, стално изнова преиспитивани и расуђивани. У речи: верујем да сам успевао да будем добар човек, али добар човек ван Цркве и далеко од Бога. Самим тим како сам узимао туђа бремена без роптања, иако сам (како је написао апостол Павле) указивањем части друге чинио већима, све је било непотпуно као целина када сам живео ван Цркве. А било је и спектакуларних догађаја приликом одлазака у Цркву: једном сам у цркви Св. Димитрија (на Новом Београду), у коју сам најчешће одлазио, изашао да упалим свеће и доживео такво гануће из кога су (ни данас не знам како) одједном кренуле такве сузе низ образе да сам истог тренутка знао колика је то била благодат Светог Духа која ме је испунила. У том тренутку сам кристално јасно разумео твоје речи да је хришћанство радосна туга! Одлазио сам у ту цркву и на службе, али је то било толико недовољно! Неке темеље овосветовног егзистенцијалног живота сам поставио поприлично чврсто. Када то кажем, мислим на посао који радим, који није претежак, а омогућава пристојну зараду. Мислим на то да сам већ полако прилагодио стамбени простор за принову. Ускоро ћу ићи на операцију синуса на ВМА. Добијам и неку накнаду са бироа у вредности од 15-ак хиљада, имам оверену здравствену књижицу, на оном суђењу које је у току ствари изгледају сасвим добро. Набацујем речи оваквог извештаја као лопатом да бих ти кратко пренео поруку да сам се друштвено сасвим пристојно позиционирао и сада без икакве дилеме и оклевања морам да се вратим животу који води Богу. Сада када сам обезбедио храну коју ћемо стављати на сто морам што пре и што посвећеније да се вратим ономе што ће хранити душу. Оче, опрости ми ово моје удаљавање на тренутак, ово занемаривање онога што није смело бити занемарено. Моја воља и моја одлучност су чврсте и стојим иза ових речи које ти пишем. Требаш ми, треба ми твоје руковођење.

За крај овог првог писма, обавестићу те (иако верујем да са тим већим степеном слободе и сам увиђаш) да Бога толико мало има у људима данас, овде, у спољном свету да је ствар алармантна. Нећу ићи преко мере уколико кажем да не да се хришћанске вредности и врлине не траже, већ скоро постају отежавајуће околности: чедност и скромност скоро треба оправдавати озбиљним аргументима објашњавајући да то није слабост или душевна и ментална поремећеност, већ избор, онај најбољи који човек може да учини. Уколико човек нема капацитета да оправда себе због стремљења ка врлинама у хришћанском начину живота, буквално доводи себе у ситуацију да буде исмеван као да се бави неким бескорисним ходом по жици. Не знам да ли сам нашао праве речи како бих ти дочарао.

У нади да ће те ово писмо наћи у добром здрављу и миру,

Твоје духовно чедо Милош 

17/4. јул 2018. године
Помаже Бог, брате Милоше!

Писмо си писао почетком фебруара, а ја га добио крајем марта. Са одговором касним не због немара, већ због сазнања о твојим рецидивима. Шта да ти пишем, ако „ниси свој“? Не знам ни ово писмо у каквом ће те стању затећи. Док размишљам о чему да ти пишем, а пре него што поново прочитам твоје писмо, намеће ми се појам САМОЗАВАРАВАЊЕ! То сам препознао у твојим падовима и подизањима. Иако ти ниси било ко, ипак је формула и образац већ много пута виђен – практично исти.

А сад одох на поновно читање твог писма...

Прочитах. Потрајало је. Умао да превидим речи са позадине фотографија.

Набацаћу оно што ми се наметнуло током (поновног) читања не водећи рачуна о форми писања.

Самозаваравање си и ти запазио, назвавши га самообманом. Но, дно је много израженије од онога колико га предочаваш, прво себи, а онда и мени. А обавезе – оне (иако реално постоје) добар су изговор и алиби и то не само за неписање. Умањују степен понижења због пада, хране гордост, допуштају чак ароганцију и дрскост итд. Да ли и у којој мери, и колико учестало и код тебе – не знам.

Немам ја шта теби да (не)опраштам неписање, али спокојан нисам. Па ни за семе које сам посејао. Да ли довољно дубоко да изникнувши надвлада коров? Ако у расту застаје, коров ће му одузети светлост и оно ће се угушити (тј. биљка вере и духовности).

Забележих: недовољно храбре одлучности. Разумећеш. А Милош који ти је стран, стран је и твојима и мени. Стран је и БОГУ! Тај. Милош је сурогат правог Милоша. Но има и мање очигледних и приметних Милоша. Да (потпуно) не превладавају истинитог Милоша – икону Божију. Према оном имамо снажну одбојност, док нас икона привлачи.

Но, манифестација дарова и способности није нужно и испољавање истинске личности и ово двоје се не сме бркати.

Удаљавање или „приближавање“ Богу не сме бити елитистичко науштрб бављења породицом и не сме бити извор надмоћности над било киме, а нарочито не над укућанима.

Ти си се „чачкао“. Чини ми се да негде у дубини имаш попустљив став према неким опијатима! УЖИВАЊЕ ЈЕ СУРОГАТ СРЕЋЕ!

Прибележио: мањак ЕНТУЗИЈАЗМА! Изворно, ентузијазам је одушевљење, обузетост Богом. „Све могу у Господу, који ми моћ даје“. А у твом животу има сувише тебе. Уздаш се у себе, иако те прошлост учи да си слаб. Није лако оперативно се уздати у Бога. Често нам у пракси измиче.

Осрамотио си се, то је чињеница. Кроз писмо (можда и несвесно) настојиш да ту срамоту ублажиш, што је и разумљиво, јер је дрогирање велико понижење, за свакога, па и за тебе. Испољио си (снажно) елементе наркоманског карактера и то те је додатно осрамотило. А ако се настави са рецидивима, распашће се породица! Ако си у међувремену имао нове и нове рецидиве, тешко си заглибио и неопходне су радикалне мере, а о томе ћемо телефоном.

Иначе, запажа се и високо заступљена мислена и оперативна самовоља: сам себи успостављаш дијагнозу, сам прописујеш терапију, сам анализираш, ништа не питаш, не тражиш помоћ, итд. Ово није оптужба, већ запажање, и ја ти га у поверењу (као и цело писмо) износим.

А има и егоизма (себичности), замаскираног речитошћу, манирима, способношћу. Дрога човека наводи да дарове користи деструктивно, не само у време дрогираности, а то су игре без граница!

Према формулацији „чврсто сам одлучио“ имам задршку, а у контексту горе поменутог (посветовњаченог) уздања у себе, као и нарушене снаге воље у конкретном случају. Ипак! Имаш моју моралну и молитвену, као и сваку другу подршку, коју ти из ових мојих околности могу пружити. А ти, иако кажеш да ти требам, ниси испољио никакву иницијативу тражења помоћи, савета, упутства... Ту праксу треба променити.

Похваљујем изражено настојање и труд да будеш искрен и самокритичан, као и жељу да се ствари доведу у ред.

И на крају, од срца Маји и теби честитам рођење детета. Ех, какав је то благослов!

Желео бих да те ово писмо затекне у миру и побожности, у духовном, душевном и физичком здрављу.

Поздравља те и благосиља твој у Господу, духовни отац

Прота Бранислав

П.С. Поздрави укућане.

Интервју са Божидарем Драгутиновићем

Представљамо вам интервју брата Божидара Драгутиновића од 2. Јула 2018. који је дао за телевизију Балкан Инфо где је одговарао на питања о: наркоманији, лечењу болести зависности, оцу Браниславу Перановићу, тешкој ситуацији у Епархији Рашко-Призренској, о погоршању односа са игуманом манастира Црна Река, и о тешким условима рада у овој држави на које наилазе сви они који се баве лечењен овисника од наркотика.

Крстоносци

Дочекивање Христа у КПЗ Сремска Митровица 2017.

Радост дочекивања васкрслог Христа је радост која испуњава биће и даје му потпуни смисао постојања. Православни хришћани за време великог поста са нестрпљењем чекају долазак Васкрсења Господњег и притом ходе истим путем страдања којим је ходио и Христос. Молитва је тада јача и одлучност већа да се чине добра дела и моле за ближње и немоћне. Само страдање доживљава врхунац на Велики петак, а прве назнаке радости осећају се у речима "Сети ме се, Господе, када дођеш у Царство Своје."

Нека нам је само делић вере оног покајаног разбојника и нека нам је овај снимак из КПЗ Сремска Митровица подсетник да се никада не уљуљкамо већ да се сећамо да колико сутра баш ми можемо да будемо онај разбојник што ропће и хули на распетог Христа.

Дај Господе снаге да се сетимо свих утамничених, болесних и свих оних којима је преко потребна помоћ, молитвама Твоје Пречисте Мајке, и свих Светих Твојих. Амин.

Исповест Мирјана Исакова

Помаже Бог!

Моје име је Мирјан Исаков. Рођен сам у Зрењанину, 1990. године, у децембру. Дужи део свог живота сам проживео у Новом Милошеву, селу у Банату. Поред мајке, двојице браће и сестре сам боравио до своје 14-е године, а после тога се десило нешто што ја тад нисам знао да разумем. Моја породица и ја смо доживели породични лом и свако је на неки начин себи нашао неки пут. Тако сам и ја направио прве кораке у сопствену пропаст и беспуће. Околности и тешке ситуације су ме натерале да брзо одрастем, а самим тим и направим катастрофалне грешке, да напустим много вредне и битне ствари и запустим свој живот и себе до те мере, да се стидим говорити о томе. Чинећи те, назовимо кораке – разне гадости, мислећи да је све у реду, досносио сам одлуке од којих сам себи сигурно, а често и другима наносио штету. Неке од тих одлука су ме потпуно гурнуле у странпутицу и довеле на ово место, где сам успео да застанем и напишем ово. На жалост, немам ништа чиме бих се могао похвалити, а ово што имам није за изношење и ни преда самога себе, а камоли пред људе. Укратко ћу рећи да су ми невини људи били криви због тога што сам постао лош човек и сва добра заменио за тренутна задовољства и привидности, за очајна стања у којима сам се често налазио, спреман за било који вид преступа. Сваки пут када бих учинио неку од гадости за који бих био сигуран да нико не зна, сматрао сам себе недужним. А уколико бих био откривен за своја прљава злодела, не бих признао то, не питајући се колико имам грехова пред Господом, ком не могу рећи просто: Извини!

Добио сам позамашну казну затвора и овде схватио да нема могућности и потребе супротстављати се Божијој вољи. Такође сахватио сам да постоји Божија промисао за све. Треба дати одзив... У децембру 2015. године сам се удостојио части да се сретнем и упознам са једним невероватним човеком, на невероватном месту, са оцем Браниславом Перановићем. Сад после годину дана, схватам вредност једног дана Господњег. Оца Бранислава сам доживео као дуго потребну помоћ и заиста се моја јадна и грешна душа обрадовала том чудном Господњем човеку, у том дивном Господњем дану. У првим тренуцима сам увидео веома пријатну тишину у том човеку. Неописива смиреност, на такође неописив начин је пролазила кроз мене – помислио сам да ме отац Бранислав познаје у потпуности и одувек... Негде у дубини душе сам пожелео да поседујем стоти део његове целокупности. После првог, а убрзо и другог разговора, стекао сам потребу да се не одвајам од оца Бранислава, сваки пут кад смо се после разговора раздвојили, обузео ме је страх, а при поновном сусрету бих доживео велику унутрашњу радост. И све тако док се нису стекли услови да се можемо свакодневно виђати и делити време, мени веома корисно. Благодарим Господу на пруженој помоћи и шанси, а оцу Браниславу искрено захваљујем на прихваћеној Божијој вољи и пожртвованости и труду у испуњењу исте. Духовно се будим уз ревносног и истинског верника ком заслужно припада свако добро и свака хвала. Посебно бих похвалио оптимизам, великодушност и добру вољу оца Бранислава.

П.С. Бити духовно чедо оца Бранислава, значи бити на путу спасења, а духовно расти крај њега и делити све оно што Господ пружи, моја је част.

Исаков.М 17.1.2017.

У сусрет десетохиљадитом прегледу

Када смо добили благослов и прихватили се посла одржавања ове странице, осетили смо велику радост. Премда одговоран посао има много више чинилаца који су могли да преломе да се уопште никада ни не латимо овога посла, постоји и онај врло вредан чинилац, када радите богоугодну ствар. За верујућег човека тада заиста ништа није тешко. Заправо све се то може лако описати речима професора Жарка Видовића да човек онолико воли људе колико је спреман да се за њих жртвује. Цео овај труд усмерен је према онима који желе да се потруде и жртвују за ближње. Приказујући истину о оцу Браниславу ми вам у ствари дајемо смерницу како треба хришћански живети.

Да нам је неко дошапнуо пре две године да ће страница за две године имати свега стотинак прегледа, не би умањило наш труд. Богу хвала, страница ће ускоро имати 10000 прегледа на радост свих оних који је посећују. Оно што је важно је да свако може да се потруди и допринесе.

Свако добро од Господа

Крстоносци

Није ваша ствар

Изаћи на улицу с «чирокијем» или у поцепаним фармеркама, или с минђушом у носу, или..., или... све донедавно је било немогуће. Већина људи би пропала у земљу од срамоте. И друштво је осећало да има права да фркће и да шишти, да пљуне и да се мршти на чудаке, који су дрско презирали просечне стандарде. То време је прошло. Његовом одласку људи су се прво радовали као лаком поветарцу слободе. Сад радости има мање, пошто је поветарац слободе често весник буре самовоље. Ја тако хоћу! Мени се тако свиђа! Није ваша ствар! Ове реплике се чују често и свуда. Желим да их оспорим. Не желим да их уништим, већ да покажем где им је место. И пре свега треба пронаћи ово место.

Сложићемо се да постоји извесна музика у речима «није ваша ствар» и «ја тако хоћу». Нека то не буде музика, али неки акорд. Овде постоји истинска слобода или неки њен део (човеку није дата апсолутна слобода). Не можемо да видимо идеал у свеопштем калупу и монотонији. Зато нисам против ове музике, али сам против кад је неко укључи на максимум после 23:00. Мојој и твојој слободи су потребна ограничења. Желиш да пушиш? На здравље, ма колико смешно то звучало. Али кад пушиш не треба да закопаваш пикавце у песак на плажи и да стрељаш њима кроз прозор кола. Такође не треба да пушиш у затвореној просторији поред непушача. Ако мало наставиш овај низ ограничења добићеш узду на њушки лепог коња који се зове «Слобода». Тако треба поступати у свему.

Понекад ми се уопште чини да нема личних ствари које не би имале друштвеног одјека. Ево, ја сам, на пример, дебео. Дијетолози грде, другови се смеју, ја нисам задовољан собом, али се у присуству других кочоперим. Свима кажем: шта се то вас тиче? И да «ми је тако згодно» и «пазите на себе» и тако даље. Заиста, моја телесна дебљина је мој и само мој проблем. Па, добро, можда је још проблем моје жене и мог кројача. Да ли је то истина? Јесте, истина је. Али само док не седнемо у исти линијски аутобус. Чим смо постали сапутници у аутобусу или тролејбусу моја дебљина није само мој каприц, него и ваш проблем. Покушајте да оспорите. Недавно сам летео авионом поред једне даме којој би и три седишта био мало, а не само једно. А летели смо за Хабаровск кроз осам или више временских зона. Озбиљно искушавање љубави према ближњем. Нисам имао и немам ништа против ове даме. Али мислим да бих, да ми је у одговор на прекор због дебљине рекла «шта вас брига?» лично имао шта да кажем.

Или још један пример. Човек има ружан рукопис. И шта кога брига за то? Он није калиграф и није војвода који ставља историјске потписе на папире са жигом. Да, није војвода. Али пише цедуљицу у храму с молбом да се помолимо за живе и покојне. Он пише, а ја ни реч не могу да прочитам. Немам представу кога треба да помињем. Сваки свештеник ће вам рећи да често мора да дешифрује имена која су записана с подједнаком брижљивошћу с којом кокошка «пише» ногом по песку. Зар је то лична ствар? Па ваши рођаци могу остати без молитве. И зар твоја (моја) неуредност не превазилази границе личног и не подиже се на ниво друштвеног увек изнова, дан за даном и годину за годином?

Ватра која није угашена, пољане са смећем после пикинка, гласна музика после поноћи, свакодневна прљавштина и дрскост свуда унаоколо скривени су иза примитивне фразе «ја тако хоћу» или «шта вас брига?». Демократске слободе у њиховом најгорем обличју. Јер, наћи ће се и концептуални мислиоци-адвокати, који размишљају о кошмару Совјетског Савеза и радостима либералне слободе. Али свих нас се тиче ако се возите трамвајем с ташном пуном папира или кофом фарбе. И имамо право да не уживамо у вашем изгледу ако далеко превазилази границе здравог смисла. А да вас не примећујемо, опростите, не можемо. Куда да скрећемо поглед са голих тела на летњим улицама, с галерије тетоважа и пирсинга и остале паклене естетике?

Не нудим ништа конкретно у условима превелике слободе. Само једно – да размислимо. Мисао није ситница. Мисао преокреће светове. Предлажем да размислимо о томе где треба поставити границу својој самовољи. Где моје «хоћу» треба да избледи на фону општег «не сме се», «није лепо», «срамота је». Живот често бива скотски и несносан управо зато што се не бави свако од нас питањем гушења своје ситне самовоље ради бижњег који се налази поред. Оно се само неће појавити. Треба га васпитавати, учити. Постављамо саобраћајне знаке који упозоравају на то да на путу постоји опасна кривина, да је могућа поледица, да су у току радови на поправци. То нам не изгледа чудно. Не само то, признајемо да је природно и неопходно. Али исто тако неопходне ствари су предвиђене Законом Господњим. Установљени су принципи бриге о ближњем. Заповеђено је да кад приметимо на путу рупу треба да је покријемо каменом или нечим другим да се стока ближњег или сам ближњи не би повредили наишавши на рупу. Заповеђено је да се човек не враћа кад сакупља летину. Зрна грожђа или класје на њиви које не убере домаћин треба да остану за сиротињу. Нека се сиромах храни оним што је измакло српу домаћина. Оваквих заповести има много, а главна ствар у њима јесте идеја бриге о ближњем. Разишљај о другима, а не само о себи. Не живиш само ти на земљи. То је лајтмотив сличних заповести.

Делимично смо скренули с једне теме на другу. Али се обе теме фокусирају у краткој речи: не живиш само ти на земљи. Размишљај о другима. Осоливши свој ум само овом сољу можемо дочекати занимљиве и неочекиване плодове. А мисао није ситница. Мисао покреће светове.

Протојереј Андреј Ткачов

Са руског Марина Тодић

Радоњеж

Извор: pravoslavie.ru

Исповест сестре Сузане из Врања

Христос воскресе!

Видела сам на интернету сајт Крстоносци о коме ми је причао духовни отац Бранислав. Покушала сам једном да напишем нешто али због ограничености број слова није могло. Зато ми је отац дао адресу, јер имам потребу да нешто напишем и пошаљем вама.

О оцу Браниславу могу рећи све позитивно јер то је моје искуство, а хвала Богу никада нисам имала контакт са наркотицима, упознала сам га, из љубави према Богу, кроз веронауку. То је било по Божјем промислу '93. год. Баш кад сам завршавала средњу школу, гледала сам филм Исус Христос, негде око Васкрса је то било. Филм је емитован на РТС-у, први пут сам га гледала и и пробудио је у мени јаке емоције, јер сам и по природи баш емотивна. Било ми је жао, сећам се да сам плакала на крају филма. Погледавши у небо помислих, „Шта су ти све ово радили и зашто...“ Хтела бих да сазнам истину о Богу и Христовом распећу. Тако убрзо на Радио Врању била је реклама, тј. оглас, да се у Саборној цркви Св. Тројице отвара веронаука и тако је све кренуло.

Почела сам да идем на часове веронауке са тадашњим дечком, мојим супругом. У то време отац Бранислав је живео у Врању са породицом. Тад су са сестром Миланком имали само Петра и Ану, а негде можда три године су били ту. Слушајући дивне беседе и поуке из Светог писма (Јеванђеља), почела сам да сазнајем много шта о својој вери, Богу и животу. Убрзо је отац био рукоположен за свештеника, тако да је мога супруга и мене венчао после дуге везе од 6 година. Венчали смо се у Манастиру Мртвице код Владичиног Хана. То је манастир посвећен Успењу Пресвете Богородице. Били смо му први брак који је благословио.

Иако нисам имала никаквих проблема када сам кренула у цркву, много ми је значило што сам Бога упознала кроз оца Бранислава, и што слушајући све те приче са веронауке много штошта сам променила и научила у своме животу. Тада није било те литературе, а ни православни радио Искон, који од скора нажалост не ради, није постојао.

У то време са супругом својим редовно смо ишли не само на веронауку већ на богослужења. Почели смо да постимо и да се причешћујемо. Заволела сам литургију, а кад смо код тога, имали смо дивно венчање баш уз литургију, као што су се венчавали први хришћани. То је за мене и супруга велика част, бити удостојен таквог чина брака и Божјег благослова.

По венчању, наравно, када сам добила са супругом првог сина имала сам тешко искушење и била на ивици смрти. Због грешке лекара и погрешне инјекције на порођају пала сам у кому. Тако да по Божјем промислу хитно су ме превезли у Ниш и хитно ми урадили царски рез, а и син се после дужег времена освестио и заплакао. Богу хвала остала сам без последица са сином, а могла сам да имам доживотни висок притисак, шећер или амнезију коју сам тада привремено имала.

Друга трудноћа, и опет искушења. У трећем месецу сам била, а около су само летеле ракете, усред бомардовања. Није да се нисам бојала али сам тешила себе, даће Бог, издржаћу. Хвала Богу тада се све добро завршило, урадили су ми и други царски рез и са супругом добили девојчицу, живу и здраву.

Е већ за треће дете ту је требало храбрости након два царска реза. Тада, по Божјем промислу, указала ми се жеља идући често у Манастир Св. Николе да одемо породично у Острог. Обишли смо доста манастира Дајбабе, Острог, Морачу, задужбину Светог Саве Милешево, требало је и Ђурђеве ступове али смо пре тога свратили у манастир Црна Река и били гости три дана код оца Бранислава. Тада је већ имао поред Петра и Ане још деце: Марију, Марину и Василија. Мислим да су Марију већ добили у Врању пре него да оду. Тако ишли смо до манастира Црна Река и лежали испод моштију Светог Петра Коришког замисливши жељу да ме охрабри, исто као и у Острогу када смо били. При разговору са оцем Браниславом добила сам благослов и након три месеца остварила ми се жеља. Али није било лако, замало да изгубим плод јер сам изненада прокрварила и мислила тек је први месец, можда то није то. Иако сам имала мучнине и тешкоће нисам ишла код доктора све док није прошло 9 дана и дошао празник Ваведења Пресвете Богородице. То ме је навело да одемо код доктора. Докторка се уплашила и рекла да је ово ризично, а уз то већ два царска реза. Рекла сам јој да ми да тереапију како би покушали да сачувамо бебу, а све остало препустићу Богу. Тако је и било, била сам пуна благодати у себи пуна смирења. Рекла сам супругу да неће Свети Василије то да дозволи, а и Свети Петар Коришки такође (благослов духовног оца). Богу хвала све се добро завршило супруг и ја смо добили још једног сина.

Шта рећи, сва три детета сам на неки начин могла да изгубим, али Господ их је сачувао, а то што сам морала да прођем није важно јер је Господ био са мном. Сматрам да није толико важно кроз шта човек ће човек у своме животу да прође већ како ће да прође. Јер треба схватити да је Господ из љубави страдао за цео род људски. Ми људи и када страдамо имамо олакшање са Божје стране. Ја сам за сва три царска реза имала анестезију, а Господ је страдао без ублажења болова. Поред тога урадила сам још једну операцију, лапароскопским путем сам одстранила жуч. Имала сам четири камена у жучној кеси, а прошла као кроз сан. На крају бих поменула да сам имала и неку алергију неку врсту ексцема на рукама. Тај проблем је трајао већ четири године. Из Врања су ме слали за Ниш, а одатле за Београд, али нису успели да ми помогну. Рекла сам супругу да одемо у цркву Светих Козме и Дамјана. Обишли смо храм Светог Саве и свратили до руских лекара Светих Козме и Дамјана. Са пуно суза у очима рекла сам у себи: „Боже, више не знам где да идем, још само су ми они остали.“ Тако по изласку из цркве, у повратку у возу уснила сам да ми Свети Врачи прилазе, носећи нешто у рукама и смејући се само да ме дотакну, тргох се из сна. Убрзо, не знам да ли је прошло три дана, све је нестало и хвала Богу није се понављало.

Морам рећи и то да ми је отац Бранислав често говорио: „Трпи као праведни Јов и у потребно време даће Бог излечење.“ Па тако је и било. Мислим да се ништа случајно не дешава у животу. Свако искушење може да буде или због греха или због љубави. Ако човек прати себе и има живот достојан Богу, донекле видеће његово страдање, зато му се све то и дешава. Али све то треба гледати као поруку, па чак и када мислимо да нисмо ништа погрешили, јер боље ћемо саосећати са другима кад знамо кроз шта смо прошли. У сваком слимслу треба славити Бога и пустити да нас Он води.Чули смо у Јеванђељу много тога, а све треба применити да буде на корист душе и тела, и боље је страдати из љубави, а не због греха. Блаженије је; страдањем из љубави величамо Бога, а због греха га жалостимо.

Манастир Св. Никола у Врању

Зато сам поносна што сам упознала Бога и научила како треба, не само борити се са искушењима, већ како се и изборити. Зато слава Богу!

Такође хвала Богу што сам упознала оца Бранислава и што ме је научио како треба да гледам на живот. Хвала му на томе бескрајно до неба. Има дивну породицу, супругу такође.

Даће Бог избориће се отац Бранислав са својим искушењима, а ако је тако Божја воља биће од духовне користи свима који су уз њега јер у Господу нема ничег случајног, све има свој смисао. Спасиће се многе душе поред њега, време ће показати, у то сам сигурна.