Милошево писмо

07.02.2018. Помаже Бог, оче,

Била би грешка када бих ово прво писмо започео оправдавајући себе због „пробијања сваког разумног рока“ да оно буде написано... Учио си ме колико је самооправдавање једнократна обмана савести и никада не доноси бољитак у напретку и усавршавању човека. Има понешто у динамици овдашњег дневног измицања времена, пре него што га зграбиш и учиниш са њим нешто што ће ти бити на корист. Некако постоји извесна инерција дневних распореда и обавеза из које се тешко иступи како би се урадило нешто другачије, макар то било и писање једног писма, макар то писмо било насушна потреба. Оче, осећао бих се боље када би ти разумео (чак и када ја не бих конкретно и нашироко описивао колика је количина обавеза које за сада успешно решавам) и опростио свом духовном чеду, макар обојица знали да је писмо и поред свих тих обавеза могло бити написано. Истина је да га пишем у себи, у некој тишини у коју се каткад склоним, тишини у којој се ти, оче, налазиш, као и све оно чему си ме подучавао. Буди спокојан у вези с послом који си са мном урадио: све је дубоко посађено у мени, све што сам имао привилегију и прилику да учим од тебе, са тобом и уз тебе. Али и та прича „о семену“ и шансама да реч Господња продре у људско срце и никне тако да једног дана даје добро плодове, и та прича је сишла са усана нешег Господа и забележена је у Светом писму. Чудне су промене које су се у мени дешавале откако смо се растали, тј. од када сам гурнут у овај свет у коме би ваљало живети из нужде. Мир који сам понео са собом након дана у којима сам учио од тебе, тај и такав мир је врло врзо почео да добија ударце, без речи дефинисан као став (или духовно стање) који ће ме оставити по страни, ван дешавања, скоро као неприлагођеног. Некако сам морао узимати учешћа у догађајима и конзумирати бесмисленост ових. Некако ми се у тој тренутној дезоријентацији у судару та два света након изласка, некако ми се неопажено подвукло погрешно уверење да треба себе да дајем тим дешавањима и узимам учешћа у тим догађајима. Замутио ми се видик, изменио фокус. Све чиме си ме ти даривао, учећи ме „истини над истинама“, све је и даље остајало у мени, али нисам успевао да нађем начин како да ускладим та два света. И одавно сам већ увидео грешку, коју сам начинио повлађујући навикама и начинима овог пролазног и трулежног света, сваког дана чинећи неприхватљиве компромисе. Одавно сам увидео да ходам погрешним путем, који води у шуму, у маглу, у мочвару, одавно се и питам зашто не кренем назад. Верујем да је ово писмо први корак који чиним како бих се вратио. Био сам сентименталан према својим слабостима (како си умео да кажеш) и неотпоран и нестабилан да се одбраним од свега што ме је вукло у живот далеко од Бога. Заблуда је била веровање да треба да усклађујем та два света на начин на који сам то чинио. И гле чуда (за тебе, оче, верујем, очекиваног!), одједном настаде празнина у мени. Појави се рупа тамо где је требало да буду „уздаси неисказани“, којима се Свети Дух радује. Наједном је тај Милош кога си ти испратио одатле постао биће страно и непознато само себи. И та празнина која је почела на том раскршћу два света, ту празнину сам почео да попуњавам прихватањем понуда: оних понуда и оних начина на који овај све отупљује мисао чинећи живот прихватљивијим „под анестезијом“. Почео сам чинити све оно што и свет чини у таквој самообмани. Почео сам себи дозвољавати стања омамљености, јер, Боже мој, то су чинили сви у просторији. Није било иницијативе са моје стране, нисам ја ништа „јурио“, али сам пристајао на понуђено, што је такође неприхватљиво. Догађао се алкохол, догађала се трава, па се на крају догодио и хероин. Ништа од тога није узело маха, ништа се није наметнуло као императив дана или потреба, али... Зар ме то оправдава када сам у таквим тренуцима био толико далеко од Бога?

Нема оправдања за такве моје поступке. Нема ни меке, ни лагане речи која би се могла употребити и везати за оваква дела, била та „реч“ питање или одговор. Истина је да тим и таквим поступцима ниједног тренутка нисам угрожавао своју „друштвену позицију“, тј. статус неког ко склапа нова познанства, са људима који су из другачијег миљеа од онога у коме сам се раније кретао, статус неког ко озбиљно приступа животу у коме га ускоро очекује дете. Оче, оваквим речима не желим да умањим своје грешке и своје посрнуће, не желим да оправдавам себе, јер је то једноставно немогуће, али желим да стекнеш јасну слику о томе да све то није отишло предалеко иако неке од тих супстанци нимало нису наивни противници, који се смеју потценити, али излишно је да теби то говорим. Али ипак, пред тобом о томе морам отворено говорити! Штета је већ учињена, већ сам се спотакао и пао, али устајем полако. Чиним ствари које ће растерати ту маглу у којој сам се за тренутак нашао, чврсто решен (а као да након свега чему си ме учио и што си ми открио и растумачио имам другог избора!!!) да устанем и кренем путем обожења. Скоро па парадоксално моји поступци у односу на друге људе били су (бар ми се тако чини) вођени хришћанским принципима, стално изнова преиспитивани и расуђивани. У речи: верујем да сам успевао да будем добар човек, али добар човек ван Цркве и далеко од Бога. Самим тим како сам узимао туђа бремена без роптања, иако сам (како је написао апостол Павле) указивањем части друге чинио већима, све је било непотпуно као целина када сам живео ван Цркве. А било је и спектакуларних догађаја приликом одлазака у Цркву: једном сам у цркви Св. Димитрија (на Новом Београду), у коју сам најчешће одлазио, изашао да упалим свеће и доживео такво гануће из кога су (ни данас не знам како) одједном кренуле такве сузе низ образе да сам истог тренутка знао колика је то била благодат Светог Духа која ме је испунила. У том тренутку сам кристално јасно разумео твоје речи да је хришћанство радосна туга! Одлазио сам у ту цркву и на службе, али је то било толико недовољно! Неке темеље овосветовног егзистенцијалног живота сам поставио поприлично чврсто. Када то кажем, мислим на посао који радим, који није претежак, а омогућава пристојну зараду. Мислим на то да сам већ полако прилагодио стамбени простор за принову. Ускоро ћу ићи на операцију синуса на ВМА. Добијам и неку накнаду са бироа у вредности од 15-ак хиљада, имам оверену здравствену књижицу, на оном суђењу које је у току ствари изгледају сасвим добро. Набацујем речи оваквог извештаја као лопатом да бих ти кратко пренео поруку да сам се друштвено сасвим пристојно позиционирао и сада без икакве дилеме и оклевања морам да се вратим животу који води Богу. Сада када сам обезбедио храну коју ћемо стављати на сто морам што пре и што посвећеније да се вратим ономе што ће хранити душу. Оче, опрости ми ово моје удаљавање на тренутак, ово занемаривање онога што није смело бити занемарено. Моја воља и моја одлучност су чврсте и стојим иза ових речи које ти пишем. Требаш ми, треба ми твоје руковођење.

За крај овог првог писма, обавестићу те (иако верујем да са тим већим степеном слободе и сам увиђаш) да Бога толико мало има у људима данас, овде, у спољном свету да је ствар алармантна. Нећу ићи преко мере уколико кажем да не да се хришћанске вредности и врлине не траже, већ скоро постају отежавајуће околности: чедност и скромност скоро треба оправдавати озбиљним аргументима објашњавајући да то није слабост или душевна и ментална поремећеност, већ избор, онај најбољи који човек може да учини. Уколико човек нема капацитета да оправда себе због стремљења ка врлинама у хришћанском начину живота, буквално доводи себе у ситуацију да буде исмеван као да се бави неким бескорисним ходом по жици. Не знам да ли сам нашао праве речи како бих ти дочарао.

У нади да ће те ово писмо наћи у добром здрављу и миру,

Твоје духовно чедо Милош 

17/4. јул 2018. године
Помаже Бог, брате Милоше!

Писмо си писао почетком фебруара, а ја га добио крајем марта. Са одговором касним не због немара, већ због сазнања о твојим рецидивима. Шта да ти пишем, ако „ниси свој“? Не знам ни ово писмо у каквом ће те стању затећи. Док размишљам о чему да ти пишем, а пре него што поново прочитам твоје писмо, намеће ми се појам САМОЗАВАРАВАЊЕ! То сам препознао у твојим падовима и подизањима. Иако ти ниси било ко, ипак је формула и образац већ много пута виђен – практично исти.

А сад одох на поновно читање твог писма...

Прочитах. Потрајало је. Умао да превидим речи са позадине фотографија.

Набацаћу оно што ми се наметнуло током (поновног) читања не водећи рачуна о форми писања.

Самозаваравање си и ти запазио, назвавши га самообманом. Но, дно је много израженије од онога колико га предочаваш, прво себи, а онда и мени. А обавезе – оне (иако реално постоје) добар су изговор и алиби и то не само за неписање. Умањују степен понижења због пада, хране гордост, допуштају чак ароганцију и дрскост итд. Да ли и у којој мери, и колико учестало и код тебе – не знам.

Немам ја шта теби да (не)опраштам неписање, али спокојан нисам. Па ни за семе које сам посејао. Да ли довољно дубоко да изникнувши надвлада коров? Ако у расту застаје, коров ће му одузети светлост и оно ће се угушити (тј. биљка вере и духовности).

Забележих: недовољно храбре одлучности. Разумећеш. А Милош који ти је стран, стран је и твојима и мени. Стран је и БОГУ! Тај. Милош је сурогат правог Милоша. Но има и мање очигледних и приметних Милоша. Да (потпуно) не превладавају истинитог Милоша – икону Божију. Према оном имамо снажну одбојност, док нас икона привлачи.

Но, манифестација дарова и способности није нужно и испољавање истинске личности и ово двоје се не сме бркати.

Удаљавање или „приближавање“ Богу не сме бити елитистичко науштрб бављења породицом и не сме бити извор надмоћности над било киме, а нарочито не над укућанима.

Ти си се „чачкао“. Чини ми се да негде у дубини имаш попустљив став према неким опијатима! УЖИВАЊЕ ЈЕ СУРОГАТ СРЕЋЕ!

Прибележио: мањак ЕНТУЗИЈАЗМА! Изворно, ентузијазам је одушевљење, обузетост Богом. „Све могу у Господу, који ми моћ даје“. А у твом животу има сувише тебе. Уздаш се у себе, иако те прошлост учи да си слаб. Није лако оперативно се уздати у Бога. Често нам у пракси измиче.

Осрамотио си се, то је чињеница. Кроз писмо (можда и несвесно) настојиш да ту срамоту ублажиш, што је и разумљиво, јер је дрогирање велико понижење, за свакога, па и за тебе. Испољио си (снажно) елементе наркоманског карактера и то те је додатно осрамотило. А ако се настави са рецидивима, распашће се породица! Ако си у међувремену имао нове и нове рецидиве, тешко си заглибио и неопходне су радикалне мере, а о томе ћемо телефоном.

Иначе, запажа се и високо заступљена мислена и оперативна самовоља: сам себи успостављаш дијагнозу, сам прописујеш терапију, сам анализираш, ништа не питаш, не тражиш помоћ, итд. Ово није оптужба, већ запажање, и ја ти га у поверењу (као и цело писмо) износим.

А има и егоизма (себичности), замаскираног речитошћу, манирима, способношћу. Дрога човека наводи да дарове користи деструктивно, не само у време дрогираности, а то су игре без граница!

Према формулацији „чврсто сам одлучио“ имам задршку, а у контексту горе поменутог (посветовњаченог) уздања у себе, као и нарушене снаге воље у конкретном случају. Ипак! Имаш моју моралну и молитвену, као и сваку другу подршку, коју ти из ових мојих околности могу пружити. А ти, иако кажеш да ти требам, ниси испољио никакву иницијативу тражења помоћи, савета, упутства... Ту праксу треба променити.

Похваљујем изражено настојање и труд да будеш искрен и самокритичан, као и жељу да се ствари доведу у ред.

И на крају, од срца Маји и теби честитам рођење детета. Ех, какав је то благослов!

Желео бих да те ово писмо затекне у миру и побожности, у духовном, душевном и физичком здрављу.

Поздравља те и благосиља твој у Господу, духовни отац

Прота Бранислав

П.С. Поздрави укућане.