Колико кошта један наркоман

Често смо се питали да ли је скупо дрогирање. С обзиром на то да дрога може лако да се набави готово у близини сваке школе, кафића, клуба и места где се окупљају млади, претпоставили смо да је дрогирање јефтино. Уколико имате сличних интересовања слободно прочитајте овај текст.

Да би одговорили колико кошта један наркоман, осврнимо се прво на просечног пушача или алкохоличара. Добар пушач који пуши две паклице цигара дневно просечно потроши око 2*2 евра* 30 дана = 100–120 евра месечно. Добар алкохоличар који пије 6 пива дневно потроши у просеку око 6 * 0.5 евра * 30 дана = 80–90 евра месечно. Цигаре и алкохол су дозвољене супстанце па, према томе, очекивано је да дрогирање мора бити скупље, да претпоставимо барем три пута скупље. Финансијски гледано, наркоман мора да троши барем 300 евра месечно на своју основну потребу, од које ближњи немају никакву корист.

Али то није једини трошак. Људи који су живели са наркоманима, сами наркомани и отац Бранислав помињу и многе друге трошкове. Пре него што изнесемо мишљење о другим трошковима да укратко осликамо профил једног наркомана.

Профил наркомана:

• То је наш брат/сестра у Христу који болује од поробљене воље. Ретки су они који се са поносом дрогирају. Свима се дрога свиђа, али би дали све на свету да се „скину”.
• То је човек самотњак, дрога му је једини прави пријатељ, сви остали су често замењиви.
• Има незгодно друштво, тешко да се може назвати пријатељима, које га на дрогу стално подстиче.
• Лошег је здравственог стања, већина телесних органа тешко подноси редовно и дуготрајно узимање дроге.
• Има кривични досије јер је понекад тешко доћи до средстава за дрогирање, па се прибегава „мрачним путевима”.
• Нема надахнуће ни за шта осим да смишља како ће се поново „урадити”.
• Сви његови ближњи пате због његовог стања и понашања.
• Није у стању да одржи концентрацију и да се бави неким одговорним послом. Тешко долази до озбиљног посла, а још теже га очувава.

Наркоман троши много више него што троше људи који немају тај порок. Троше стрпљење својих ближњих, троше своје здравље, троше своје пријатеље, троше људскост у свакој мери. Када питате породицу једног наркомана какав им је живот, углавном се добије сличан одговор, који би могао да се сведе на следећу реченицу: „Дао бих све на свету само да се извуче.” Из овог произилази да је наркоман много скуп, скупљи него што се може претпоставити, а што се финансијски може описати. Он чини толико штете на сваком плану, материјалном и духовном, која се тешко, понека и никако, не може поправити.

Лечење наркомана је опет посебна прича. Једном убеђен наркоман да је у проблему стално ће се осећати као птица у кавезу. Потребно је много труда и залагања како би се наркоман убедио да истраје са лечењем. У току лечења од наркомана нећете имати готово никакву помоћ, јер се то из њега нечастиви супротставља лечењу, не да душу коју је запосео. Рушилачки карактер једног наркомана на лечењу могу да представим речима оца Бранислава који каже да је наркоман у стању за дан три секире да поломи. Просечан сељак за живота користи само једну секиру, јер зна колико му је она вредна. Просечан наркоман не вреднује ништа у животу осим дроге. Таквог наркомана је потребно: сместити, обући, хранити, чувати, неговати, измислити му активност која ће му помоћи да не размишља о дроги, и то радити 24 часа седам дана у недељи. Притом су наркомани захтевнији од деце. Деца су несташна али нису рушилачки настројена, сачувати дете је великој већини много лакше него наркомана. Просечна рекреативна настава од 7 дана за децу кошта око 150 евра, одакле би се могло закључити да установе за лечење наркомана морају да наплаћују најмање 600 евра месечно. Али, где је ту гаранција да ће се наркоман излечити. Нигде, али то је добар пут, потребно је почети.

На крају закључујем да су људи који помажу наркоманима и баве се њиховим излечењем духовни дивови. Њих треба величати преко сваке мере. Они су на себе узели огроман подвиг пред Богом и требало би их помињати често како би им Господ дао снаге да у томе истрају. Они су хероји модерног друштва, а свако коме је ближњи излечен од ове тешке болести може о томе да посведочи.

Посвећено оцу Браниславу
Крстоносци

Корисна веза
Љубав и пакао - Исповест једне жене о животу са наркоманским зависником.

Прочитано на почетку мото-сезоне, априла 2013. године, на састанку мото-клуба Црна река

Помаже Бог, драга моја браћо и пријатељи!

Надао сам се да ћу можда неким чудом 2.4.2013. изаћи, па да се као људи видимо уживо, а пошто се чуда у животу ретко догађају, моје горко тамновање се наставља, са веома неизвесним исходом.

Стога вас се обраћам писмом и желим да поручим следеће:

1. Оно што је мени најпотребније и што највише желим – ви имате у изобиљу, само тога нисте свесни и то не цените. Нисам ни ја. Слободу! Док човек нешто не изгуби, није свестан шта има.

2. Веома вас молим да се чувате у свим ситуацијама, а посебно док возите, јер можете изгубити веома много. Вожња мотоцикла, која је извор радости и задовољства, лако се може претворити у непоправљиву несрећу и за вас и за ваше најмилије. Пуно водите рачуна – док је време.

3. Не траћите време свог живота, јер га немате много. Оно неумитно истиче, иде ка крају, исцуреће...

4. И доћи ће смрт. То је једино сигурно и човек ту најважнију чињеницу не сме игнорисати и потискивати. Погрешно је живети као да она не постоји.

5. Истински живот и радост имаћете ако правилно разрешите тајну смрти, јер ћете тиме открити тајну вечног живота, која је егзистенцијално питање немерљиве важности.

6. Тајна смрти и вечног живота путем превазилажења смрти од већине вас је сакривена због вашег немара, површности, неспособности да се заинтересујете, и због велике духовне запуштености.

7. Од када смо формирали клуб, све време сам био свестан тога и желео са вама да поделим спасоносну тајну цркве као неба на земљи и лађе спасења, али сам се чувао да не будем насртљив, чекао сам да се сами заинтересујете. Мислио сам: полако, ту смо заједно, има времена. Ето, погрешио сам: нисмо више заједно. А када ћемо бити – није у нашој власти да одлучујемо.

8. Зато вас одавде из тамнице молим: потрудите се, пронађите Бога и свету цркву са њеним благом вaма од Господа Исуса Христа дарованим и намењеним. Ако вам то кроз свеобухватни труд успе, бићемо благословени и вашој радости неће бити краја. Ови догађаји ће добити виши смисао и значај.

9. Неко ће рећи: ето, ти си у цркви, свештеник си, како си завршио у тамници? Где је ту благослов? Ја сам у тамници јер ме Бог воли и није ме заборавио. Знам да вам ово звучи ненормално и бесмислено, али вам због слабог вашег познавања Христове вере и краткоће писма не могу прецизно разјаснити. Тамница је један од најкориснијих догађаја у мом животу, иако веома тешка, једва подношљива.

10. Ово писмо није депресивно, већ израз моје реалне и конкретне бриге за вас, јер сам као свештеник и ваш председник за вас пред Богом одговоран.

11. Ви сте добри, мени драги људи и ја вас све молим: немојте остати глуви на овај мој тамнички вапај упућен вам у бризи и љубави.

12. Још вас молим да мотор возите што мање, али тим паметније и квалитетније, пажљиво планирајући своја појединачна и заједничка путовања.

13. Ове године посетите светиње, макар оближње. У њима се и мене сетите.

14. Пре сваког седања на мотор Богу се помолите, како знате, макар: „Господе спаси, помилуј, благослови ову вожњу” и прекрстите се.

Бранислав Перановић
протојереј-ставрофор

Веза до оригиналног документа:
Очево писмо
Корисни линкови:
Мото клуб Црна Река
Мото клуб Срем

Вожња подршке чланова МК „Црна река” и других

Помаже Бог, браћо и сестре!

Послато 3.7.2013.

Благодарим Богу и вама на подршци и помоћи коју у овим тешким тренуцима пружате мени и мојој породици. Хвала вам што ми верујете. А верујете ми јер ме познајете и знате да нисам могао учинити злочин за који сам овом безочном првостепеном пресудом осуђен. Нисам злочинац и убица, Бог ми је сведок. Свима вама, али и целој добронамерној и објективној јавности, јасно је да нисам имао намеру, нити жељу да нанесем зло било коме. Над сада покојним Небојшом примењивао сам силу да га уразумим и задржим у кампу, био сам упоран, јер је он упорно хтео да оде. Нека се Бог смилује његовој души, али и свим мојим прогонитељима и свима нама.

Ова медијска хајка и линч су злонамерни и неправедни, а кулминирали су овом и оваквом пресудом. А цела Србија зна да смо моја породица, многи сарадници и ја стотинама младих људи и њиховим породицама помогли да се избаве од куге зване наркоманија. Ипак, остајемо са надом да ће разум, чињенице и правда на крају победити и да ће и овој нашој голготи доћи крај.

А целој српској јавности одавде из тамнице, као неко ко се 20 година бавио овим проблемом поручујем: поред беле куге, вишедеценијска наркоманска епидемија је најгора и најстрашнија несрећа ове напаћене земље. И у борби против те пошасти нико нема право да остане по страни.

Браћо и сестре, присутни и одсутни, чувајте веру, свето православље, чувајте се од греха, чувајте породицу, здравље, безбедност и слободу.

Тројични Бог љубави и свепраштања нека вас све благослови и подари свако добро у све дане вашег живота.

Ваш свештеник и брат,
Бранислав Перановић
протојереј-ставрофор

Веза до оригиналног документа:
Очево писмо
Више о овом догађају можете пронаћи на:
Видео

Оче...

Написао Радосав Марковић око 20.12.2014. године

Оче, мој оче, добри и брижни, Какве ти то бриге челом роје... Поглед твој благи, мирни, недостижни, Сусреће у тамници погледе моје... И док молитву шапћем нему Да Господ благи помогне и мени Ко што је Симон помогао Њему... Да и ја понесем крст црне копрени! Крст, који ово место тамницом чини, јер зид и решетке терет нису... Неистине, лажи... клевете, злочини... Обмане у које упали сви су. И руља виче – „Распни га, распни!” А Пилат и данас руке пере. Ко зна Кротку Истину, где су прогнали, док опијена руља се дере. Оче, мој оче... Истински пастиру... Страдања су земна улог за рај. Трпи, моли се и страдај у миру Господ све види и праведан је знај. Не дај гневу и немиру, у срце своје, Молитва си на уснама многим, Речи Твоје – спасење су твоје... Ти љубиш и милујеш, речима строгим. Свака ће клевета виделу изићи И људска казна плата је у ствари... С вером ћемо страдању сваком прићи, јер ко за земљу јоште мари...

Господ нас патњом себи зове, Глас Његов громки патња се зваше... Стећи ћемо му драге, врлине нове, И устројити спасењу животе наше... Седећу крај скута старих твојих, слушати тишину и шум бројанице... Исповедаћу блато грехова својих, Сузама мијући своје лице... Док браћа чекају да Вам приђу, У црним ризама попут сени, У покајну дубину да сиђу, Да смртни час их не заплени... А од шапата молитве праведне, Ваше, Демони се сатиру и у прах стају, Циче и погибли се своје плаше, Јер за покајање и Васкрс не знају... Видим грешан и убој, и ја оче, Да трпљењем и бригом молитва блиста, У људима душе, мермерне плоче, Отапа једино молитва чиста... Ми знамо куда и како! Знамо и ко! И у тишини манастира, спасавајући, Радујемо Анђела свог и Небо све, Знајући темеље који се не руше... Који вратима ада пркосе, Који молитвом плаве цео свет, Који анђеле сваким треном носе, Темељ који остави Сава нам свет...

Веза до оригиналног рукописа.

Времеплов: рукоположење

На данашњи дан (Усековање главе Светог Јована Крститеља) пре 20 година рукоположен је у чин свештеника Бранислав Перановић, чиме је на себе, пред Богом, примио дужност да се стара о своме стаду. Рукоположен је у храму Св. Николаја Мирликијског у Прекодолцу крај Владичиног Хана од стране тадашњег и садашњег владике врањског г. Пахомија.

Као што је некада васкрсли Господ три пута обавезао апостола Петра речима „Напасај стадо моје. Напасај јагањце моје” (Јн. 21,15–17), тако је и отац Бранислав био обавезан да чува своју паству и стара се о њој као пастир прави. А прави пастир је спреман да да живот за своје стадо, да истрпи муке и прогоне и тамнице најцрње. Благодат Светога Духа која се чином рукополагања преноси са епископа на свештеника осећамо у срцима својим преко духовника свога и молитава његових. Његово страдање је и наше страдање, а његово спасење је наше спасење и ниједан затвор ту везу не може на силу да раскине.

Нисмо изненађени што богоугодни људи вазда страдавају јер је још васкрсли Христос рекао својим ученицима „Када си био млађи, опасивао си се сам и ходио си куда си хтио; а кад остариш, раширићеш руке своје и други ће те опасати и одвести куда не желиш” (Јн. 21,18).

Владика Николај у име крстоносаца

СУЗЕ

Немамо пред ким заплакати, а да сузе наше не буду попљуване, нити имамо пред ким уздахнути, а да уздаси наши не буду презрени, нити имамо коме једну реч по човечански рећи, а да не будемо огњем или железом ућуткани.

НОВИНАРИ

Молим новинаре наше да се старају да зидају душу и карактер нашег народа обазривим и мудрим писањем. Морална одговорност модерног новинара није ништа мања од моралне одговорности свештеника и учитеља. И још је већа јер је његов утицај шири. Један безобзиран новинар у стању је да распне душу народну на крст греха и злочина, као што је један свестан новинар опет у стању да је васкрсне.

ЗЛОБА

Злоба у срцу и лаж на језику, то је постало коб човечанства у наше време. Злоба и лаж су две паликуће које су произвеле пожар целога света.
Ратујте против злобе у своме срцу и против лажи на језику своме да би спречили нови светски рат међу људима.

ЗЛУРАДОСТ

Злурадост је прљава хаљина коју дух наш понекад са задовољством облачи. Онога часа кад се порадујеш греховном паду твога брата и ти си пао, на радост ђавола, који је једном удицом две рибе уловио.

ОСУЂИВАЊЕ

Људи обично одобравају или осуђују све ан блок, иако их природа на сваком кораку опомиње да буду обазриви, да буду умерени у оцени и суду. Јер, нити је дијамант све што сија, нити угаљ све што се црни.

Човек је; немој се радовати паду његовом. Брат ти је; нека ти не игра срце кад пропадне. Бог га је створио за живот и Бог се не радује пропасти његовој. Не радуј се ни ти ономе што Бога жалости.

Чувајмо се ми, хришћани, да не судимо само по телу.

ДУХОВАН И НЕДУХОВАН ЧОВЕК

Недухован, чулан човек, храни се зеленим лишћем многобројних прича и остаје увек гладан и узнемираван глађу. Духован човек тражи језгро тих многобројних прича и хранећи се језгром бива сит и миром испуњен.

ХРИСТОС НИЈЕ ИГРАЧКА

Нема Христа онај ко га има само на језику. Нити има Христа онај кога има само на хартији. Нити га има онај ко га има само на зиду. Нити га, пак, има онај ко га има само у музеју прошлости. Јер Христос је љубав, а престо љубави је срце. Ако ти је Христос у срцу, онда је то Он – Бог, ако ти је Он само на језику, или на хартији, или на зиду, или у музеју прошлости, па ма га ти и називао Богом, Он је играчка за тебе. Чувај се тада, човече, јер се нико не може некажњено играти са Богом.

ДОБРО ИЛИ ЗЛО, ИСТИНА ИЛИ ЛАЖ

Наше бављење на земљи није тек ради бављења, но ради личног опредељења за добро или за зло, за истину или за лаж.

Посета манастиру Црна Река

Манастир Црна Река угаони камен светосавског монаштва, изникао је као дар Божији у време процвата србског монаштва и духовности у 13. или 14. веку. Више о историјату манастира можете прочитати са званичне странице Манастир Црна Река

Оно што на интернету нећете наћи, нити игде пише, морате сами да осетите и доживите. Поново смо га посетили као и много пута до сада и опет ћемо отићи ако да Бог. Манастир је подигнут око пећине, испоснице, где су се подвизавали и склањали од света Св. Петар Коришки и Св. Јоаникије Девички. Ова два светитеља су лучоноше србског православља и када улазите у њихов дом осећа се велика благодат и топлина. Прилаз манастиру је до пре пет година био врлетни, стрми, планински, камени пут, који се није мога савладати лако. Данас је тај пут асвалтиран, прилаз уређен, конаци дотерани, али нема монаха, рекло би се да је цена прескупа.

кивот са моштимаСв. Петра Коришког

Али и поред тога што је монаштво утихнуло и нема живе речи да те окрепи, дочекаће вас молитва која, чини нам се, из камена излази. У Црну Реку не може само да се наврати, тамо се одлази да се борави и врло је тешко када треба да се пође. Црква је саграђена око улаза у пећину, скромна и прилагођена таквом терену. Десно од иконостаса је кивот са моштима Св. Петра Коришког. Тело може се одмори и исцели у постељи испод моштију светитеља, а душа се окрепи читањем акатиста у испосници Св. Јоаникија Девичког. Помисао да се пре тебе на том месту, где повиши човек сигурно мора да се погрби, а више од петоро људи не може ни да стане, молио Св. Јоаникије Девички чини да ништа не пада тешко. Пећина мирише и уноси мир у срце. На неколико метара од олтара постоји извор лековите и окрепљујуће воде која из камена извире, а коју су освештале молитве многобројних светитеља и монаха.

Црква је посвећена Архангелу Михаилу, а његова икона се налази на месту на коме се он јавио Св. Петру Коришком. При проласку поред тог места јасно се осети колика се благодат спустила у тренутку јављања Архангела. До саме цркве се прилази мостом, а испод моста кањон планинског потока који не постоји. Од искушеника сазнајемо за две приче о том потоку:

Поток је у време када је игуман манастира био Св. Јоаникије Девички био врло обилан и бучан, те су се монаси често жалили на буку, можда је и то разлог зашто поток и носи име Црна река. Молитвом божијег угодника и игумана манaстира Бог је уредио да поток понире непосредно пре манастира, и извире непосредно после манастира. И дан данас је тако.

Друга прича је новијег датума од пре 5-6 година. Обично у време обилних падавина поток се појави на пар дана и поред самог манастира али стидљиво и без много воде. Те године се поток поново појавио на кратко, али не после падавина, већ из чистог мира и то силније и бучније него после обилних падавина. Ништа се на овоме свету не дешава без Божијег промисла, а ко има мудрост и мир у срцу може да протумачи.

Није случајно, већ Божјом вољом уређено, да отац Бранислав подигне Духовно рехабилитациони центар у непосредној близини манастира Црна Река. То је сигурно највећи разлог зашто је тај центар имао, и још увек има, толико велику успешност у помагању при лечењу раслабљених, овисника, људи са поробљеном вољом и свих духовних чада који су по муци долазили.

манастир Црна Река

Ако вас пут нанесе па кренете Ибарском магистралом преко Новог Пазара, у селу Рибариће потражите путоказ за манастир, прећите преко моста на Газиводском језеру па неких 3-4км узбрдо уз Мокру гору. Наоружајте се стрпљењем, а награда неће изостати.