субота, 11. април 2015.

Васкршња беседа оца Бранислава Перановића

Снимак је направљен приликом телефонског разговора са оцем, па молимо да имате у виду и тамничке услове, ограничење времена, као и то да се веза повремено прекидала.
Веза до тонског снимка.

Драга браћо и сестре, Христос Васкрсе!

Одавде из тамнице, са свима вама, који се трудите на овом сајту, као и са вама који га посећујете, желео сам да поделим ову пасхалну радост, јер заиста Христос васкрсе и свима који га следујемо неизмерну радост донесе. Оно што је занимљиво и што заиста сваки верник треба да има на уму, а то је да је Господ пре стварања света знао шта ће бити са творевином и са родом људским и да ће бити неопходно искупљење том страшном крсном жртвом и на то је и пристао. И нас то обавезује да се на ту Његову, како ми то кажемо, распету љубав одазовемо. И да никад не заборавимо две највеће заповести – љубав према Богу и ближњима, јер ми хришћани нисмо од овог света, ми смо судеоници тајне преовладавања Васкрсења, тајне Царства Божијега, тајне Вечног живота.
Постоји опасност да преспавамо овај живот, а то се не сме десити. Да се будимо и пробудимо, да се не изгубимо и не залутамо, јер нисмо свесни до које мере нас непомјаник замајава и како траћимо време које је драгоцено. Ја сам то посебно овде у тамници осетио. Све је заправо прекратко, а овоземаљски живот је једина прилика да досегнемо до Вечног живота и Царства Божијег, до заједнице са Богом живим, с којим треба да се сретнемо, не лажне личности, него пробуђени и освешћени. Свети Оци говоре да се у духовном животу не сме журити, али не смемо ни дангубити. Толика је навала малодушности, равнодушности, горчине и огорчења. Морамо се чувати и роптања.
И све ове привремене невоље Господ допушта, јер Он, за разлику од нас, који имамо краткорочне интересе, гледа на крај нашег живота. И заиста, залог је огроман, а то је наше вечно спасење и живот у Царству Божијем кроз све векове и сву вечност. Сетих се једног монаха, који је по Светој Гори ходао, стално питајући: „Шта мислите, да л` ћемо се спасти?” Њега је само то занимало. Дакле, браћо и сестре, да чувамо одушевљење за веру и за спасење и за Христа. Да се чувамо многобрижја, јер је оно последица маловерја. Свети Оци опет говоре: „Ако се човек брине преко мере, значи да недовољно верује Богу”, а ми Бога јединога имамо у кога можемо и морамо имати поверење, јер је Он то поверење кроз све сведочење историје рода људскога посведочио и оставио нам као залог, да за Њим идемо неодступно, као и наши свети преци. И да чувамо наше светосавље, да следујемо Светом Сави, Светом Јустину Ћелијском, Светом Николају Велимировићу, нашем патријарху Павлу. Да заиста волимо пре свега веру, Христа, свету цркву, да волимо народ и отаџбину и да чувамо породицу, кроз јеванђелски систем вредности, кроз држање заповести.
Човек може даноноћно пребивати у храму, а да се не спасава, јер проблем је формализам и равнодушност и све те замке које постоје, јер живимо у површном свету, делимично и сами површни. С тиме се и није лако изборити, зато треба да се бодримо, да се подстичемо практичним и мистичним светотајинским животом, с љубављу, читајући Христове речи, забележене у светој књизи Његовој, у Светом Јеванђељу – Светом писму, читајући такође Свете оце, али на један делатан начин, са жељом да се променимо и применимо оно што читамо, јер, како каже у Светом писму „шта вреди да цео свет задобијемо, а да души својој наудимо”.
Драга браћо и сестре, још једном вам честитајући Васкршњи празник, ја вас подстичем, а тиме и себе и своје, да све предамо у руке Божије, у непрестаном старању и труду, да живимо сви радујући се, имајући мир Христов, који превазилази сваки ум. Нека вас Бог благослови и подари свако добро у све дане вашег живота.
И још једном: Христос васкрсе и ваистину Христос васкрсе!

понедељак, 16. фебруар 2015.

Поклоничко путовање: Грчке светиње, Солун и околина

ПРАВОСЛАВНО УДРУЖЕЊЕ МАРАН АТА организује поклоничко путовање светињама Грчке од 20-23. фебруара 2015. године.
Веза до оригиналног летка.

МАРАН АТА - удружење православних људи, љубитеља путовања по светињама, здравог живота и природних лепота; основано са благословом манастира Свете Тројице код Љубовије.
Контакт:
Драгана 065 88 04 979
Петар 062 800 15 99
email: maranataorthodox@gmail.com
Веза до ФБ групе МаранАта.

понедељак, 2. фебруар 2015.

Мост

Љубав према ближњем, и жртва за ближњег су семе свих врлина. Из љубави ничу све остале врлине у човеку, а жртва представља живо сведочење љубави. Ипак тешко је волети и жртвовати се, ове врлине су најсјајније и стичу се као благодат од Бога. Сваки труд на утврђивању наших свакодневних врлина, и свако добро дело, нас примиче за корак ка семену свих врлина, ка љубави. А Бог је љубав.
Погледајте чешки краткометражни играни филм Мост из 2003. године, који је придобио нашу пажњу, као једно виђење сведочења о љубави.

Крстоносци

субота, 27. децембар 2014.

Талита куми - Осуда

На добротворном концерту за обнову манастира Свете Тројице крај Љубовије на Дрини, наступао је Отац Серафим са бендом Србчад, а међу многобројним гостима наступио је и бенд Талита куми.

Посвећено оцу Браниславу

среда, 17. децембар 2014.

Суштина вере у 30 секунду

Ово пишемо како би охрабрили оне који су у вери клонули, исто онако као што нас духовник охрабрује својим речима. Премали смо ми да би могли говорити о суштини вере, али снагу вере осећамо и доживљавамо свакодневно. Ко има очи нека види, и уши нека чује: Господ се мора срцем прихватити, а делима иповедати. Ко то не спозна, неће разумети видео запис који следи.

У име оца Бранислава

Захваљујемо се уредницима youtube каналa Не кради отаџбину на објављивању овог предивног записа.

петак, 12. децембар 2014.

Аутобиографско сведочанство Богдана Тителца

Рођен сам 28.05.1980. године у Новом Саду, где сам и провео досадашње 34 године живота. Дали су ми име Богдан, са жељом мог оца и молитвом да живим животом као да сам овом свету од Бога дат. Међутим, живот ми је текао другачије и након развода мојих родитеља, у мојој 5. години, мајка ме је прозвала „Мишко”, а улица, на којој сам затим одрастао, знала ме је под надимком „Камени”. Сад кад размишљам, као да су то била имена која су испророковала ток мог живота, а уједно и одражавала мој, склон крајностима и изразитом екстремизму и фанатизму карактер, јер заиста сам спознао и „плишану” и „сурову” страну живота, потпуно бивајући препуштен лудачком цепању између тих двеју струја у сваком човеку. Главно је да ме је ђаво читавог живота „водио жедног преко воде”, а ја то нисам увиђао сматрајући себе најисправнијим верником најправилнијег схватања хришћанске вере, а заправо лутајући од немила до недрага, од лудила до утопије, од цркве до улице, по најразличитијим протестантским сектама, кршећи се по овом мрачном свету већим делом свог осиромашеног и површног живота, утопљен у дрогу, агоније, снове и илузије, страхове, па чак и крајње и неописиве чежње за смрћу, као што рече мудрост: „Који мене одбаце, у смрт се заљубе”.
Већ од 13. године ушао сам у пакао дроге, 3 пута сам био на „метадонском програму” (сваки пут по годину дана, сва три пута на максималној дози од 300 капи дневно уз додатну монструозну пропратну терапију свакојаких психоактивних лекова) и сва три пута скидао сам се „на суво” – без иједног олакшавајућег средства, па чак ни цигара. Ко је имао слично искуство, схватиће зашто толико детаљизирам. И заиста сам небројено пута преклињао Бога за смрт, упознавши до сржи исконску људску беспомоћност и очајање. Тренутно се са великим чудом свега тога сећам. Ето, сад се налазим на 6. издржавању затворске казне у КПЗ-у Сремска Митровица, 2 године апстинирам од психоактивних супстанци, али све ово, досад изречено, заиста је небитно и све више бледи у огледалу сведочанства које желим даље да изнесем.
Пре 4 месеца, који ми се чине као 4 године (толико се мој живот од тад променио), упознао сам оца Бранислава. Е, то је било посебно искуство! Поуздано тврдим да пре њега, колико год дуго и убедљиво да је покушавао, нико није могао да ме отрезни од мене самог, огрезлог у патологију духа и душе несвакидашњих размера. Отац је унео нову силу у мој живот – бистру, прецизну, пажљиву и неодољиву Христову надземаљску љубав. Наш сусрет догодио се приликом мог обичаја да свакодневно одлазим у храм Божији, овде у затвору и притом, са подигнутим рукама певам песме, научене у сектама које сам давно посећивао, убеђен да радим најнормалнију ствар, а то исто обичавао сам да радим и у спортском центру пред око стотинак људи, којима се ко зна до које мере дух свакодневно саблажњавао од такве количине прелести у коју сам упао преко главе. То још и не би било баш тако страшно да ме је ико од њих могао навести да се, макар на трен, упитам о разумности својих таквих обичаја (где сам себе чак сматрао жртвом за Божије сведочанство), а нема ко није покушао да ме освести (и на какве све начине – од најозбиљнијих претњи и напада, преко провокација, изругивања и подсмеха, до најдобронамернијих и најпријатељскијих сугестија), али нико, баш нико није могао ни да ме замисли над самим собом. И тако се сасвим ненадано догодило чудо – појавио се отац Бранислав и само једним продорним погледом и са пар благих, божанских речи допро је до мене, започевши новим рукописом нову страницу мог живота. Тако сам упознао православну веру, мој живот се из корена окренуо за 180 степени и моје преображавање у Господу Исусу Христу је започето, али овог пута у Истини, која ме је ослободила, а којом ме отац (сада и мој духовни отац) Бранислав обасјава свакодневно у разговорима и личним примером, упућујући ме на православна предавања и светитеље, као и на вечну заједницу Духа са нашим драгим Спаситељем, у коју се свакодневним подвизима и трудом, као и заједничким молитвама уграђујемо. Преко њега мени се отворио и показао цео један неисказив и бескрајан хоризонт – свет изобилан радошћу и лакоћом живљења, недохватни и неистражен микрокосмос, проткан мистичном божанском привлачношћу и најсветијим тајнама, у којима смо постали судеоници у Божијој природи, спасавајући се и изобличујући Христовом светошћу.
И још да споменем да ме отац није само речима увео у то вечно пространство, већ ми је, по изласку одавде, понудио ни мање ни више, него свој властити дом, упознавши ме и повезавши са својом породицом, дајући ми несебично и сопствено срце и душу, заједно са њима, на све то, повезавши ме и са још неком својом духовном децом, опскрбивши ме свим потребним духовним садржајима и литературом, укључујући ме у активни живот цркве и богослужења, промишљајући о мени и о беседама које ми дели свакодневно, молећи се за мене и имајући наду у моју будућност, сагледавајући, преиспитијући и прозирући целокупну моју душевну структуру боље него ико, па чак и ја сам.
Мислим да је заиста сувишно и реч више рећи о томе – зашто ме је све то одувало и једном заувек поставило на ноге, али ноге постављене на земљи са древним, божанским, тврдим и поузданим темељем, непролазним и вечним нашим Господом Исусом Христом, у име Оца и Сина и Светога Духа. Амин.
Нека је вечна слава и хвала Богу који нам оца Бранислава даде!
У знак сведочанства и захвалности од духовног сина Богдана
Веза до оригиналног рукописа.

среда, 10. децембар 2014.

Несебична жртва

Постоји род лажан, тежак, неумољив –
проклете и срамне прелестиве сорте,
што распиње сваки црни корак, горљив,
самозваном правдом богохулне хорде.

Древни механизам, по бесцењу скројен,
сплетке остварује шаком сребрњака:
загнојен и свиреп, безочношћу дојен,
тамницом окити Божјег пустињака.

Стара је то прича за сваког, ко дрема
пут вирова пакла, с којима свет тоне:
ко освешћен хода, ко лукавства нема,
тог нечисте звери, к'о злочинца, гоне.

О, клевето црна, шта ти очи виде?
Гле, канџама ријеш месо мученика!
Од парница твојих сва небеса бриде!
Док жртве ти пасу стадо послушника.

Зар толики немар проже човечанство,
да хаљине светих раденика блати?!
Нашта им моћ кратка, слободе пространство?
Ко од њих ће икад за спас јадних стати?

А оног ко душом и телом је стао
за болесна чеда с беспоштедним трудом,
ревношћу надљудском, како год је знао,
погазише слепим, крволочним судом.

Ал' повика вечност:
Нек је блажен вазда,

с преданошћу ко се несебично бори!

За славу га Господ непролазну сазда,

међу децом својом, к'о звезда да гори.

Аутор песме: Тителац Богдан
Веза до оригиналног рукописа.